Poslanikov postupak i ponašanje u saobraćanju sa ljudima

U knjizi Iršâd ed-Dejlamî prenosi se: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., sam je krpio svoju odjeću i popravljao sandale te muzao ovce. Hra­nu je jeo zajedno sa robovima. Sjedio bi na zemlji. Jahao je ma­garca i druge bi uzjahao iza sebe. Stid ga nije sprječavao da ono po­trebno sam doprema sa pijace kući. Rukovao se i sa imućnim i sa siromahom i nije povlačio ruku dok to druga strana ne učini prva. Koga god bi sreo, bilo da je taj imućan ili siromah, veliki ili mali – pozdravljao bi ga. Nije omalovažavao ništa od onoga šta bi mu bilo ponuđeno, pa bila to čak i samo jedna suha hurma.

Allahov Poslanik, s.a.v.a., bio je veoma male potrebe, plemenite pri­rode, lijepog općenja, vedrog lica, sa osmijehom na usnama, a da se nije smijao, tužan, a da nije bio namrgođen, ponizan, a da nije po­kazivao niskost, velikodušan, a da ne rasipa, samilostan spram svih muslimana; nikad nije podrignuo od sitosti, niti pružao ruku, osim prema hrani.”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., imao je običaj pogledati se u ogledalo i počešljati kosu i bradu, a često bi to radio ogledajući se u vodi. Osim za porodicu, on se uljep­ša­vao i za ashabe i govorio bi: ‘Allah voli roba koji se – kada ide u po­sjetu braći – uredi i uljepša.’”

U knjigama ‘Ilel i ‘Ujûn i Medžâlis prenosi se od Imama Ride a on od svojih plemenitih očeva, neka mir Božiji sa svima njima, da je Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., rekao: “Neću napustiti pet svari sve do smrti: jedenje hrane na zemlji zajedno sa robovima, jahanje na ne­o­sedlanom magarcu, mužu koze, oblačenje vunene odjeće i po­zdrav­­ljanje djece, da bi to bila praksa nakon mene.”

U knjizi el-Faqîh prenosi se da je hazreti Ali rekao čovjeku iz ple­mena Beni S’ad: “Da ti prenesem hadis o meni i Fatimi – do dijela kada kaže: Nastupilo je jutro i Allahov Poslanik, s.a.v.a., ušao je kod nas dok smo ja i Fatima još uvijek bili pod pokrivačem i po­zdravi nas: ‘Neka je mir sa vama!’ Mi smo se postidjeli što nas je na­šao u takvom stanju i zato mu nismo odgovorili. Opet je po­zdra­vio: ‘Neka je mir sa vama.’ I opet mu nismo odgovorili. Treći put je ponovio selam i tada smo se uplašili da će se vratiti ako mu ne od­govorimo, jer je običavao da se vrati ako ni nakon trećeg selama ne bi dobio odgovor, a ušao bi ako bi mu bilo uzvraćeno. Zato smo od­govorili: ‘Neka je mir s tobom, o Allahov Poslaniče!’ On nakon toga uđe…”

U knjizi el-Kâfî se prenosi od Rab’î ibn Abdullaha od Imama Ebu Ab­dullaha da je rekao: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., pozdravljao je žene i one su mu odgovarale na selam. Isto je postupao i Amirul-
-mu’minin, s tom razlikom što je on propuštao pozdraviti mlađe že­ne, obrazlažući to riječima: ‘Plašim se da mi se njihov glas ne do­­padne i tada bi loše posljedice učinjenog bile teže od nagrade koju imam na umu.’”

Autor: Sadūq, r.a., također, prenosi ovaj hadis, bez navođenja se­ne­da, kao i Sebt et-Tabersī u knjizi el-Miškât, prenoseći ga iz knji­ge el-Mahâsen.

U istoj knjizi se prenosi od Abdul-Azîm ibn Abdullah el-Hasanî da je rekao: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., običavao je sjediti na tri na­či­na. Sjedio bi priljubljenih stegni uz prsa i obavijenim rukama oko nogu tako da je desnom rukom držao lijevo koljeno, a lijevom ru­kom desno koljeno. Sjedio bi klečeći na dva koljena sa vrhovima nož­nih prstiju položenih na zemlju. Sjedio bi na jednoj presa­vi­je­noj nogi, a drugu bi položio po njoj. Nikada nije viđeno da je sje­dio prekrštenih nogu.”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se iz knjige en-Nubuwwe od ha­zreti Alija: “Nikada nije viđeno da se Allahov Poslanik, s.a.v.a., ru­kovao sa čovjekom, a da je prvi povukao ruku. Toliko bi je dr­žao u ruci sve dok je druga strana prva ne povuče. Nikada nije vi­đe­no da ga je nečiji dugi govor pometa i da on sa teškoćom šuti. Nije pre­kidao razgovor sve dok sabesjednik prvi ne prekine raz­go­­vor. Ni­kada nije viđeno da u prisustvu nekoga sjedi ispru­že­nih nogu.

Nikada nije bio pred izborom dvije stvari, a da nije odabrao onu težu. Nikada se nije svetio za počinjenu mu nepravdu, osim u slu­ča­ju kada bi se oskrnavile Božije zabrane i tada bi se ljutio zbog Alla­ha, dž.š. Nikada nije jeo naslonjen, sve do smrti. Nikada nije vra­tio molioca po nekoj potrebi, a da mu je nije ispunio ili ga vra­tio obveseljavajućom riječju. Njegov namaz – i pored njegove cje­lo­vitosti – bio je kraći nego kod ostalih ljudi. Njegov govor je bio kraći nego kod ostalih ljudi i bez ispraznosti u sebi. Ljudi su ga pre­poznavali po ugodnom mirisu koji se širio od njega. Kada bi jeo sa ljudima za jednom sofrom prvi je počinjao, a posljednji završa­vao. Uvijek je uzimao hranu ispred sebe, jedino je kod hurmi znao pru­ži­ti ruku i izabrati bolju. Kada bi pio to bi činio od tri puta i to što bi polagano sisao vodu, a ne kao neki ljudi koji vodu gutaju punim usti­ma. Samo je desnom rukom jeo i pio. Jedino je desnom rukom da­vao i primao. Lijevom rukom je obavljao druge poslove vezane za tijelo. Allahov Poslanik je volio da i druge poslove obavlja des­nom rukom, čak i oblačenje, obuvanje i češljanje.

Kada bi činio dovu ponavljao bi je tri puta, a kada bi pričao nije po­navljao. Ako bi tražio dozvolu da uđe, to bi činio tri puta. Nje­gov govor je bio tako jasan da ga je svaki slušalac jasno razumio. Kada bi pričao između sjekutića bi bljeskalo nešto poput svjetlosti. Kad bi ga vidio rekao bi da je razmaknutih gornjih zuba, ali nije bio takav.

Gledao bi postranice.[1] Nikad nije pričao o onome od čega je sa­govornik osjećao odvratnost. Kada bi hodao izgledalo bi kao da se spušta sa planine. Mnogo puta je ponovio: ‘Najbolji od vas je onaj sa najljepšim moralom.’ Nikad nije kudio okus hrane, a nije ju ni hvalio. U njegovom prisustvu nikad se nisu raspravljali as­ha­bi i znalci hadisa. Ljudi od znanja koji su imali priliku da ga sretnu go­vorili su: ‘Nikada, ni prije, ni poslije nismo vidjeli nekog poput nje­ga, s.a.v.a.’”

U knjizi el-Kâfî prenosi se od Džemîl ibn Derrâdž, od Imama Ebu Ab­dullaha, da je rekao: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., dijelio je svoj po­gled među ashabima tako da je sviju gledao na isti način.” Ta­ko­đer je rekao: “Nikada Allahov Poslanik, s.a.v.a., nije ispružio noge u prisustvu svojih ashaba. Kada bi se rukovao nikada nije prvi po­vlačio ruku, uvijek je čekao da to drugi učini. Kada su ljudi ovo shva­tili pri rukovanju su potezali svoju ruku ka sebi dok se ne bi od­vojila od Poslanikove ruke.”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., uvi­jek je pričao sa osmijehom.

U istoj knjizi prenosi se od Junus ibn eš-Šejbânī: “Pitao me je Imam Ebu Abdullah: ‘Kako se vi međusobno šalite?’ Rekao sam: ‘Veo­ma malo.’ On reče: ‘Zašto se ne šalite? Šaliti se sastavni je dio lije­pog morala. Šalom možeš obveseliti brata muslimana. Alla­hov Po­sla­nik, s.a.v.a., stalno se šalio sa ljudima, želeći ih time ob­ve­se­li­ti.’”

U istoj knjizi Ebu el-Kâsim el-Kufî prenosi od Imama Sadika da je rekao: “Nema vjernika, a da se ne šali. Allahov Poslanik, s.a.v.a., se šalio, ali je govorio samo istinu.”

U knjizi el-Kâfî prenosi se od Mu’amer ibn Khallâd da je rekao: “Pi­tao sam Imama Ebul-Hasana: ‘Nek’ sam žrtvovan za tebe, šta je oba­veza čovjeka koji se nađe u društvu koje se šali i smije?’ Imam reče: ‘Nema smetnje ako ne bude.’ Ja sam razumio da je pod ‘ako ne bude’ mislio na poročnost. Potom Imam reče: ‘Došao je beduin Alla­hovom Poslaniku, s.a.v.a., i donio mu poklon. Pridošli je od­mah u šali upitao za novac svoga poklona, na što se Poslanik na­smi­jao. Tako, kada bi Poslanik bio tužan govorio bi: ‘Šta je bilo sa onim beduinom, kamo sreće da je sada ovdje.’”

U knjizi el-Kâfî Talhe ibn Zejd prenosi od Imama Ebu Abdullaha da je rekao: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., kada bi sjedio većinom je bio usmjeren prema kibli.”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se: “Postupak Allahova Posla­ni­ka, s.a.v.a., bio je da kada bi mu roditelji donijeli novorođenče, tra­žeći blagoslov, on bi – iz poštovanja prema porodici – uzimao di­jete u naručje. Nije bio rijedak slučaj da se dijete pomokri u Po­sla­nikovom krilu. Roditeljima je zbog toga znalo biti neugodno pa bi i glas podizali. Allahov Poslanik, s.a.v.a., ukorio bi ih i rekao: ‘Ni­kada ne prekidajte mokrenje djeteta i pustite ga da završi do kra­ja.’ Dakle, Poslanik je puštao dijete da se pomokri do kraja, a tek potom bi za njega proučio dovu ili mu nadijevao ime. Ovim po­stupkom Poslanik bi neizmjerno obradovao roditelje. Ponašao se tako da roditelji djeteta nikad nisu mogli zaključiti da je on zbog mo­krenja djeteta neraspoložen te da su oni dalje nepoželjni. Tek na­kon što bi oni otišli, Poslanik bi ustao i oprao odjeću.”

Također, u istoj knjizi se prenosi da Allahov Poslanik, s.a.v.a., ni­ka­da nije dozvoljavao da ga neko prati pješke dok bi on jahao ži­vo­tinju. Ili bi ga posjeo pored sebe, ili bi mu naložio da ovaj ode is­pred njega i da ga sačeka gdje god da on kaže.

U knjizi Makârimul-akhlâq Ebu el-Kâsim el-Kufî prenosi da je za­pi­sano: “U tradiciji hadisa je zabilježeno da se Allahov Poslanik, s.a.v.a., nikad nikome nije svetio zbog sebe, zapravo, opraštao je sva­kome ko bi mu naudio.”

Također, u istoj knjizi se prenosi da je postupanje Allahova Posla­ni­ka, s.a.v.a., bilo takvo da ako tri dana ne bi vidio nekog od mu­sli­ma­na, raspitivao bi se za njega. Tako, ako bi rekli da je na putu, učio bi dovu za njega, a ako bi rekli da je kući ili bolestan, otišao bi ga obi­ći.

U istoj knjizi prenosi se od Enesa da je rekao: “Ne sjećam se da mi je za devet godina, koliko sam služio Allahova Poslanika, s.a.v.a., ika­da rekao zašto nisam uradio to i to, niti se sjećam da mi je pri­go­vorio u vezi sa nekim poslom.”

U knjizi Ihjâ ‘ulûmiddîn se prenosi da je Enes rekao: “Tako mi Ono­ga Koji je poslao Allahova Poslanika, s.a.v.a., sa Istinom, ni­ka­­da se nije desilo da mi je zbog djela koje mu se nije dopalo re­kao: Zašto si to učinio? I ne samo to, kada bi me njegove žene nešto pri­go­vo­ri­le, on bi im rekao: ‘Ne prigovarajte mu, tako je bilo za­pi­sa­no i od­re­đe­no.’”

U istoj knjizi se prenosi od Enesa: “Allahova Poslanika, s.a.v.a., ni­kada nije zovnuo neko od ashaba ili bilo ko drugi, a da mu se on nije odazvao.”

Također, u istoj knjizi od Enesa se prenosi: “Postupak Allahova Po­sla­­­nika, s.a.v.a., bio je da je ashabe uvijek zvao po njihovim po­čas­nim na­­dim­ci­ma iz poštovanja prema njima i zato da bi im pridobio srca. Da­vao je na­dimke onome ko nije imao nadimak i potom bi ih zvao is­tim na­dim­­kom. Također, davao je nadimke ženama sa djecom i onim ko­­je ni­su rodile. Čak je i djeci davao nadimke i time im je prido­bi­jao sr­ca.”

U istoj knjizi se prenosi: “Običaj Allahova Poslanika, s.a.v.a., bio je da je svakome ko bi mu došao u posjetu nudio svoj naslonjač, a ako bi neko odbijao, on je istrajavao sve dok ovaj to ne prihvati.”

U knjizi el-Kâfî ‘Adžlân kaže: “Bio sam kod Imama Sadika kada mu je na vrata došao siromah, tražeći pomoć. Imam Sadik zagrabi pu­nom šakom iz posude u kojoj su bile hurme i dade ih pridošlom. Nije prošlo mnogo, dođe drugi siromah. Imam Sadik ustade pa i nje­mu dade šaku hurmi. Potom dođe treći siromah te i njemu dade šaku hurmi. Dođe i četvrti siromah, a Imam Sadik ustade i reče si­­ro­­mahu: ‘Da Allah i nama i vama podari opskrbu!’ Potom reče: ‘Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., bio je takav da je udjeljivao svakome ko bi tražio od njega od Ovoga svijeta. Tako je bilo sve dok jedna žena nije poslala svoga sina do Allahova Poslanika i nasavjetovala ga da ukoliko Poslanik kaže kako nema ništa za dati – zatraži nje­go­vu košulju. Kada se tako desilo, Allahov Poslanik, s.a.v.a., skide ko­šulju i baci je pred dječaka. (U drugoj verziji stoji: ‘Skide košu­lju i dade mu je.’) Tada ga Allah, dž.š., opomenu riječima: Ne drži ruku svoju stisnutu, a ni posve otvorenu – da ne bi prijekor za­slu­žio i bez ičega ostao.”[2]

U istoj knjizi Džâbir prenosi od Imama Sadika da je rekao: “Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., primao je poklone, ali milostinju ni­je jeo.”

U istoj knjizi se prenosi od Musa ibn ‘Imrân ibn Bazî’: “Rekao sam Imamu Ridi: ‘Nek’ sam žrtvovan za tebe! Ljudi prenose hadis da se Allahov Poslanik, s.a.v.a., nije vraćao istim putem kojim bi oti­šao za nekim poslom. Da li je to tačno?’ Imam reče: ‘Da, tačno je. I ja većinom tako postupam, a i ti tako čini.’ Potom mi reče: ‘Zn­aj da je to bliže tvojoj opskrbi!’”

U knjizi el-Iqbâl prenosi se od Imama Sadika da je rekao: “Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., izlazio je iz kuće uvijek tek nakon izlaska Sun­ca.”

U knjizi el-Kâfî Abdullah ibn el-Mugejre prenosi: “Kada bi Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., ušao u kuću uvijek bi sjedao na najbliže prazno mjesto.”

Autor: Isti predaja je zabilježena i u knjizi el-Miškât prenoseći iz knjige El-Mahâsen, a postoji i u drugim knjigama.

Od adaba i postupaka Allahova Poslanika, s.a.v.a., koji se vežu za njegovu ličnu higijenu i uljepšavanje je predaja koja se pre­no­si u knjizi el-Mahâsen – da je Poslanik svoju kosu i bradu prao loto­som.

U knjizi el-Dža’ferijjât Imam Sadik, od svojih plemenitih očeva, od Imama Alija prenosi: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., uvijek je če­š­ljao kosu i većinom je to činio sa vodom. Govorio bi: ‘Voda je vjer­niku dovoljna kao miris.’”

U knjizi el-Faqîh se prenosi od Allahova Poslanika, s.a.v.a.: “Ma­džu­sije svoju bradu briju, a brkove puštaju, a mi bradu ostavljamo du­žom, a brkove brijemo.”

U knjizi el-Kâfî prenosi se od Imama Ebu Abdullaha: “Sunnet je skra­ćivanje noktiju.”

U knjizi el-Fâqîh se prenosi da je mustehab zakopati nokte, kosu i krv.

Također, u istoj knjizi Muhammed ibn Muslim prenosi da je pitao Ima­ma Bakira: “‘Da li se je Allahov Poslanik, s.a.v.a., knio?’ Imam reče: ‘Da, on se knio, i ta kosa je još uvijek kod nas.’”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se da je Allahov Poslanik, s.a.v.a., svoje tijelo potirao uljem. Kada bi neko drugi potirao nje­go­­vo tijelo, činio bi to dokle bi pokrivao ogrtač, a preostali dio ti­je­la potirao bi Poslanik sam.

U knjizi el-Faqîh se prenosi od Imama Alija da je rekao: “Čupanje dlaka ispod pazuha otklanja ružan miris, a to je ujedno čišćenje i sunnet koji je Allahov Poslanik naređivao.”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., imao je posudicu za surmu i tokom svake večeri i dana podvlačio je oči surmom, a koristio je kamenu surmu.”[3]

U knjizi el-Kâfî se prenosi od Ebi Esāme od Imama Ebu Ab­dul­laha da je rekao: “Od sunneta vjerovjesnika je čišćenje zuba mi­sva­­kom.”

U knjizi el-Faqîh prenosi se od Imama Alija u hadisu ‘Četiri sto­­­ti­ne riječi’: “Čišćenje zuba misvakom donosi Božije za­do­volj­stvo i po­štivanje Poslanikova, s.a.v.a., sunneta i ugodan miris usta.”

Autor: Zaista je mnoštvo predaja posredstvom i šija, i ehli-su­ni­ja koje kazuju da je Allahov Poslanik, s.a.v.a., koristio misvak.

U knjizi el-Faqîh prenosi se od Imama Sadika: “Četvero je od mo­ra­la vjerovjesnika: korištenje mirisa, otklanjanje dlaka britvom, ma­zanje tijela antimonskim praškom[4] i višeženstvo.”

U knjizi el-Kâfî prenosi Abdullah ibn Sennān od Imama Abu Abil­la­ha: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., imao je posudu za misk i uvijek kada bi uzimao abdest vlažnom rukom ju je doticao. Izvan kuće bi ga prepoznavali po mirisu.”

U knjizi Makârimul-akhlâq se prenosi: “Nikada se nije desilo da je Allahovom Poslaniku, s.a.v.a., ponuđen miris a da se nije njime na­mirisao i rekao: ‘Ima ugodan miris i lahak je.’ Ako se njime ne bi namirisao, onda bi u njega zamočio prst i mirisao ga.”

U istoj knjizi prenosi se: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., nakon oba­v­lje­ne nužde potirao se alojevim drvetom.”

U knjizi Zahiretul-me’âd prenosi se: “Od svih mirisa Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., najviše je volio misk.”

U knjizi el-Kâfî Ishak et-Tavîl el-’Attâr prenosi se od Imama Ebu Ab­dullaha: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., više je trošio na mirise ne­go na hranu.”

U knjizi el-Kâfî Imam Ebu Abdullah kaže: “Imam Ali je rekao: ‘Na­mirisavanje brkova je sunnet vjerovjesnika i iskazivanje pošto­va­nja pre­ma melecima zapisničarima.’”

U istoj knjizi el-Saken el-Khazâz kaže: “Čuo sam Imama Ebu Ab­dul­laha kako kaže: ‘Na svakom punoljetnom čovjeku je da džu­mom podreže nokte i brkove i da se namiriše. Kada Allahov Poslanik, s.a.v.a., džumom ne bi imao mirisa uzase, uzeo bi veo od nekih svo­jih žena, navlažio bi ga vodom i njime bi se potrao.’”

U knjizi el-Kâfî Ishak ibn Ammâr prenosi od Imama Ebu Ab­dul­la­ha: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., na Ramazanski bajram dobio na poklon miris davao bi ga najprije svojim ženama.”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se da se je Allahov Poslanik, s.a.v.a., potirao različitim uljima, a najviše ljubičicinim uljem i go­vo­rio bi: ‘Najbolje ulje je od ljubičice.’”

Od adaba putovanja Allahova Poslanika, s.a.v.a., jeste i onaj koji pre­nosi Abdullah ibn Sennān od Imama Ebu Džafera u knjizi el-Faqîh: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., većinom je četvrtkom išao na put.”

Autor: O ovome postoje brojne predaje.

U knjigama Emânul-Ekhtâr i Misbâhul-Zâ’ir prenosi se: “Autor knji­ge ‘Wâriful-ma’âref prenosi: ‘Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., išao na putovanje uvijek je sa sobom nosio pet stvari: ogledalo, po­su­dicu sa surmom, češalj i misvak.’” (U drugoj predaji se navode i makaze.)

Autor: Isti hadis se prenosi u Makârimul-akhlâq i el-Dža’fe­ri­jjât.

U knjizi Makârimul-akhlâq Ibn Abbâs kaže: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., hodao bi bodro i čilo i nije odavao slabost i umor.”

U knjizi el-Faqîh Mu’āvije ibn Ammār prenosi od Imama Ebu Ab­dul­laha: “Kada bi se Allahov Poslanik, s.a.v.a., na putovanju spu­štao sa uzvisine prema dolje izgovarao bi: La illahe illallah!, a kada bi išao uzastranu izgovarao bi: Allahu Ekber!”

U knjizi Lubbul-Lubâb autora Qutba prenosi se da je Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., klanjao dva rekata namaza na svakom odmorištu, i s tim u vezi je rekao: ‘To činim da sva ta mjesta svjedoče namaze koje sam klanjao.’”

U knjizi el-Faqîh se prenosi: “Kada bi se Allahov Poslanik, s.a.v.a., opraštao od vjernika govorio bi: ‘Da vas Allah opskrbi bogo­bo­jaz­noš­ću, da vas uputi na svako dobro, da ispuni potrebu vašu, da oču­va vjeru vašu i svijet ovaj i da vas vrati u zdravlju sa velikom do­biti i uspjehom!’”

Autor: Postoje dove različitog sadržaja koje je Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., učio pri opraštanju, ali svima je zajedničko da je u njima mo­lio za zdravlje i uspjeh.

U knjizi el-Dža’ferijjât Imam Džafer ibn Muhammeda prenosi od svo­jih plemenitih očeva, od Imama Alija: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., govorio bi prispjelom iz Meke: ‘Da ti Allah primi ob­re­de, op­rosti grijehe i da ti novac koji si potrošio nadomjesti op­skr­bom!’”

Jedan od adaba Allahova Poslanika, s.a.v.a., tiče se njegove odjeće i onoga što stoji u vezi s tim, poput svjedočenja koje prenosi Ga­za­li u Ihjâ ‘ulûmiddîn: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., oblačio je odjeću do koje bi došao, bilo da je ogrtač, plašt, košulja ili džuba i sl. Do­pa­dala mu se zelena odjeća, a najviše je oblačio bijelu, govoreći: ‘Svoje žive oblačite u bijelo, a mrtve spremajte u bijele ćefine.’

I na vojnim pohodima, i u mirnodopskom kretanju najčešće je ob­lačio podstavljeni ogrtač. Imao je ogrtač od brokata, čija bjelina je uvećavala njegovu ljepotu. Sva njegova odjeća bila je duga do iz­nad nožnih zglobova. Na svu odjeću je oblačio ogrtač koji se pru­žao do pola nožnih listova.

U knjizi el-Dža’ferijjât prenosi se od Džafer ibn Muhammeda, od svo­jih plemenitih očeva, od Alija, neka je mir Božiji svima njima: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., stavljao je na glavu kape koje su bile iz­ve­zene. /…/ Imao je noćnu kapu sa tri srebrne halke: jedna je sta­ja­la sa prednje, a dvije sa stražnje strane.”

U knjizi el-’Awâlî se prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.a., imao crni turban, koji je ponekad stavljao na glavu i s njim obavljao na­maz.

Autor: Preneseno je također, da je turban Allahova Poslanika, s.a.v.a., obmotavao njegovu glavu tri ili pet puta.

U knjizi el-Hisâl, u hadisu poznatom kao “četiri stotine riječi” Imam Ali kaže: “Oblačite pamučnu odjeću jer je to bila odjeća Allahova Po­slanika, s.a.v.a., a nije oblačio odjeću od dlake ili vune, osim ako za to nije imao neki poseban razlog.”

Autor: Ovaj hadis prenosi Sadūq, kao i el-Safvânī u knjizi el-Ta’rīf, te zajedno sa prije navedenim hadisima po kojima je Po­sla­nik oblačio vunenu odjeću pojašnjava da između njih nema ni­kak­ve protivrječnosti.

U knjizi el-Faqîh Ismail ibn Muslim prenosi od Imama Sadika, a on od svojih plemenitih očeva: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., imao je krat­ko koplje čiji je donji kraj završavao željeznim šiljkom. Po­sla­nik se os­lanjao na njega i klanjao bi sa njim Ramazanski i Kur­ban­ski bajram”

Autor: Isti hadis se prenosi u knjizi el-Dža’ferijjât.

U knjizi el-Kâfî Hišâm ibn Sâlem prenosi od Imama Ebu Abdul­la­ha: “Prsten Allahova Poslanika, s.a.v.a., bio je od srebra.”

U istoj knjizi Ebu Hatîdže prenosi od Imama Sadika da je rekao: “Ka­men na prstenu treba biti okrugao, kao što je bio i kod Alla­ho­va Poslanika, s.a.v.a.”

U knjizi el-Hisâl prenosi se od Abdul-Rahîm ibn Ebi el-Belâd, od Imama Ebu Abdullaha: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., imao je dva prs­tena. Na jednom je bilo ispisano: “لا اله الاّ الله محمّد رسول الله”[5], a na drugom. “صدق الله.”[6]

U istoj knjizi Husejn ibn Hâlid, od Imama Hasan Sânî, u dijelu jed­nog hadisa kaže: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., Amirul-mu’minin, Ha­san i Husejn i ostali Imami, neka je mir Božiji sa svima njima, no­sili su prsten na desnoj ruci.”

U knjizi el-Makârem Imam Sadik prenosi od Imama Alija: “Po­sla­ni­ci su oblačili košulju prije pantalona.”

Autor: U knjizi el-Dža’ferijjât prenosi se isti hadis, kao i broj­ni dru­gi hadisi istog značenja koji ukazuju na postupanje po­slanika.

Od Poslanikovih, s.a.v.a., adaba je adab stanovanja i onoga što je u vezi s tim. Ibn Fahd u svojoj knjizi el-Tahsîn kaže: “Allahov Po­sla­­nik, s.a.v.a., otišao je sa Ovoga svijeta a da nije stavio nijedan ćer­pić na drugi.”

U knjizi Lubbul-Lubâb Imam kaže: “Mesdžidi su mjesta okup­lja­nja poslanika.”

U knjizi el-Kâfî Sukunî prenosi od Imama Ebu Abdullaha: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., ljeti kretao na put činio bi to četvrt­kom, a kada bi zimi htio da se vrati kući zbog hladnoće, činio bi to pet­kom.”

Autor: Ista predaja se nalazi se i u knjizi el-Hisâl.

Autor djela el-’Dadu el-qawijje Šejh Ali ibn el-Hasan ibn el-Mu­tah­her, brat Allame Hillija, r.a., prenosi od hazreti Hatidže: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., došao kući tražio bi posudu vode da se očisti i pripremi za namaz. Potom bi ustao i klanjao dva rekata na­maza, ali kratko. A potom bi legao na svoj ležaj.”

U knjizi el-Kâfî ‘Ibad ibn Suhejb prenosi od Imama Sadika: “Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., nije nikada noću, na prepad, napadao nepri­ja­­telja.”[7]

U knjizi Makârim prenosi se: “Allahova Poslanika, s.a.v.a., imao je ležaj od ogrtača, a jastuk mu je bio kožica ispunjena vlaknima od palme. Tu ležaljku je naveče podvostručio i spavao na njoj. Ujut­ro, kada je ustao, rekao je: ‘Ova ležaljka noćas me spriječila od ibadeta.’ Potom je naredio da mu ubuduće prostiru isti ležaj, ali da ga ne presavijaju. On je imao drugi ležaj od kožice is­pu­njen pal­minim vlaknima. Također, imao je ogrtač koji je nosio sa so­bom gdje god da je išao i njega je predvostručenog koristio kao le­žaj.”

U istoj knjizi Imam Ebu Džafer prenosi: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., nikada se noću nije probudio a da nije odmah učinio sedždu Allahu.”

Od adaba Allahova Poslanika, s.a.v.a., jesu i oni koji se tiču žena i dje­ce, a bilježi ih Sejjid Murteda, r.a., u Risâle el-muhkam we el-
-mu­­tešâbihe, prenoseći iz tefsira el-Nu’mânî od Imama Alija: “Jed­na skupina ashaba uskratila je sebi žene i hranu danju, a san noću. Ummu Selem je izvijestila Allahova Poslanika, s.a.v.a., o postup­ci­ma ovih ashaba, nakon čega je Allahov Poslanik, s.a.v.a., ustao, oti­šao do njih i rekao: ‘Da li vi to prezirete žene? Ja se približavam že­nama i jedem danju, a spavam noću. Pa ko izbjegava moju prak­su nije od mene.’”

Autor: Brojni hadisi ovakvog sadržaja preneseni su kod obje is­lamske sljedbe.

U knjizi el-Kâfî Ishak ibn Ammâr prenosi od Imama Ebu Ab­dul­laha: “Od poslaničkog morala je i ljubav ka ženama.”

U istoj knjizi Bekâr ibn Kardam prenosi, kao i mnogi drugi, od Ima­ma Ebu Abdullaha: “Allahov Poslanik je rekao: ‘Data mi je ra­dost očiju u namazu, a užitak u ženama.’”

Autor: Preneseni su i drugi hadisi sličnog sadržaja.

U knjizi el-Faqîh prenosi se: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., ht­io da se oženi nekom ženom slao bi prije toga drugu osobu da je vi­di…”

U tefsiru el-’Ajjâšî el-Husejn ibn bint Iljâs kaže: “Čuo sam Ebul-Ha­sana Imamu Ridu kako kaže: ‘Zaista je Allah, dž.š., učinio noć smi­rajem i žene je učinio smirajem, a sunnet Poslanikov je vjen­ča­nje noću i čašćenje hranom.’”

U knjizi el-Hisâl u hadisu poznatom kao “četiri stotine riječi” Ima­m Ali kaže: “Učinite akiku[8] za svoju djecu na njihov sedmi dan i u te­žini kose djetetove darujte srebra nekom od muslimana. Allahov Po­slanik, s.a.v.a., isto je uradio za Hasana i Husejna i za drugu svo­ju djecu.”

Od adaba Allahova Poslanika, s.a.v.a., jesu i oni koji su vezani za pi­jenje i jedenje i sofru. U knjizi el-Kâfî Hišâm ibn Sâlem i dru­gi pre­nose od Imama Ebu Abdullaha: “Ništa draže Alla­ho­vom Posla­ni­ku, s.a.v.a., nije bilo kao stalna glad i strah spram Allaha.”

U knjizi Ihtidžâdž Imam Musa ibn Džafera prenosi od svojih ple­me­nitih očeva, od Imama Husejna poduži hadis gdje Imam Ali od­go­­vara na pitanja Jevreja iz Šama. U jednom dijelu tog ha­disa Jevr­ej pita Imama Alija: ‘Ljudi govore da je Isa bio is­pos­nik; da li je zaista tako bilo?’ Imam odgovara: ‘Da tako je. Me­đutim, Mu­ham­med, s.a.v.a., bio je veći asketa od svih po­sla­ni­ka. Jer, pored ro­binja on je imao trinaest žena, ali nikad mu nije bila postavljena sof­ra sa hranom. Nikad nije jeo pšenični hljeb, nikad se ne bi za­si­tio ječmenog hljeba i gladovao bi tri dana i tri noći.’”

U knjizi Emâlî Šejh Sadūq prenosi od el-’Ejs ibn el-Qâsim: “Pitao sam Imama Sadika: ‘Prenosi se da je tvoj otac rekao: ‘Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., nikad se nije zasitio pšeničnim hljebom.’ Da li je ova predaja tačna? Imam reče: ‘Ne, nije tačna, jer Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., nikad nije jeo hljeb od pšenice, a od ječmenog hljeba se nikad nije zasitio.’”

U knjizi el-Da’wât od Qutba prenosi se: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., nikad nije jeo naslonjen, osim jednom, nakon čega je sjeo usprav­no i rekao: ‘Moj Bože, ja sam Tvoj rob i Tvoj poslanik!’”

Autor: Isti hadis prenose i Kulejni, Šejh Tûsî, Sadûq, Barqî i el-Hu­sejn ibn Saîd u knjizi el-Zuhd.

U knjizi el-Kâfî Zejd ibn el-Šehhâm prenosi od Imama Ebu Ab­dul­laha: “Od dana kada je Allahovu Poslaniku, s.a.v.a., pro­mak­nut u položaj poslanstva pa sve do smrti nikad nije jeo naslonjen. On bi jeo poput roba i sjedio bi poput roba. Upitao sam: ‘Zašto?’ Imam reče: ‘Iz poniznosti spram Allaha, dž.š.’”

U istoj knjizi Ebu Hatîdže prenosi: “Pitao je Bešīrdehân Imama Abu Abdullaha, a i ja sam bio prisutan: “‘Da li je Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., bio naslonjen na desnu ili lijevu ruku dok bi jeo?’ Imam Sadik reče: ‘Allahov Poslanik, s.a.v.a., ne bi jeo naslonjen na lijevu ili desnu ruku, ali je sjedio poput roba.’ Pitao sam: ‘Zaš­to?’ Imam reče: ‘Iz poniznosti spram Allaha, dž.š.’”

U istoj knjizi Džabir prenosi od Imama Sadika: “Allahov Posla­nik, s.a.v.a., jeo je poput roba i sjedio je poput roba. Dok bi jeo sje­dio bi na zemlji i spavao je na zemlji.”

U knjizi Ihjâ ‘ulûmiddîn prenosi se: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., sjeo jesti presavio bi noge kao u namazu, osim što bi jed­no koljeno položio na drugo i jedno stopalo na drugo i govorio bi: ‘Ja sam rob te zato jedem poput roba i sjedim poput roba.’”

Es-Safwânî u knjizi el-Ta’rîf prenosi od Imama Alija: “Kada bi Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., sjedao za sofru, sjedao bi poput roba, os­lanjajući se na lijevo bedro.”

U knjizi Makârimul-akhlâq Ibn Abbâs prenosi: “Allahov Posla­nik, s.a.v.a., sjedao bi na zemlju, ovcu bi postavljao među svoje no­ge i muzao bi je. Ako bi ga rob pozvao sebi, odazivao se.”

U knjizi el-Mahâsen Hammâd ibn Osmân prenosi od Imama Sa­di­ka: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., jeo, on bi lizao svoje prs­te.”

U knjizi el-Ihtidžâdž prenosi se iz knjige Mawâlīdu es-Sâdiqejn: “Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., jeo je sve vrste hrane, sve ono što je Allah dozvolio. Kada bi objedovala njegova porodica i sluge uvi­jek bi i on sa njima jeo. Pridruživao bi se muslimanima koji bi ga zo­vnuli sebi za sofru te bi jeo šta oni jedu i sa čega jedu. Kod ku­će, ako bi mu pristigli gosti, jeo bi sa njima i govorio bi: ‘Naj­dra­ži mi je onaj obrok za kojim se nađe više ljudi.’”

U knjizi el-Kâfî Ibn Qaddâf prenosi od Imama Sadika: “Kada bi Alla­hov Poslanik s.a.v.a., jeo sa ljudima prvi bi posezao rukom za hra­nom, a posljednji bi se od nje odmicao zato da bi svi jeli i da se ne bi ustručavali.”

U istoj knjizi Muhammed ibn Muslim prenosi od Imama Sadika: “Ami­rul-mu’minin je rekao: ‘Večera Poslanika bila bi nakon ja­ci­je-
-namaza. Ni vi ne prelazite preko večere jer to uništava tijelo.’”

U istoj knjizi ‘Anbese ibn Nedžâd prenosi od Imama Sadika: “Ni­jedna hrana u kojoj bi bila hurma nije donesena pred Allahova Po­slanika, s.a.v.a., a da on nije najprije za hurmom posezao.”

Također, u istoj knjizi kao i Sahîfetu el-Ridâ, Imam Rida pre­no­si od svojih plemenitih očeva: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., jeo hurmu njenu košpicu uzimao bi rukom i bacio bi je da­leko.”

U knjizi Iqbâl drugoj svesci Historije od Nejšaburija Hasan ibn Be­šir prenosi: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., između svaka dva za­lo­ga­ja činio bi zahvalu Allahu.”

U knjizi el-Kâfî Vehab ibn Abd prenosi: “Vidio sam Imama Sa­di­ka kako čačka zube. Gledao sam u njega, a on mi reče: ‘Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., čačkao je zube jer to usta čini mirisom ugod­ni­jim.’”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se o Allahovom Poslaniku, s.a.v.a.: “‘Uvijek kada bi pio vodu počinjao bi Bismillom…, sve do djela hadisa: Vodu je pio sisajući, a nije vodu gutao punim us­ti­ma, ne prekidajući i govorio bi: ‘Jetra oboli zbog pijenja pu­nih usta.’”

U knjizi el-Dža’ferijjât Imam Sadik od svojih plemenitih očeva, od Imama Alija, prenosi: “Provjerio sam Allahova Poslanika, s.a.v.a., više od jednog puta i on kada bi pio vodu ili neku drugu teč­nost činio je to od tri puta, s tim što bi prije svakog gutljaja iz­go­varao Bismillu, a nakon svakog gutljaja Hamd. Pitao sa ga o to­me, na što mi on, s.a.v.a., reče: ‘O Ali, Hamd da bi ispoljio za­hva­lu Allahu, a Bismilla da bi se zaštitio od štete i bolesti.’”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., nije disao u posudu iz koje pije, ako bi i htio udahnuti prvo bi po­su­du odmaknuo i onda bi udahnuo.”

U knjizi Ihjâ ‘ulûmiddîn prenosi se: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., jeo meso ne bi gledao u posudu sa mesom već bi meso pri­nosio ustima i žvakao bi ga na poseban način svim zubima. Po­seb­no bi dobro prao obje ruke vodom nakon što bi jeo meso i lice bi potrao preostalom vodom sa ruke.”

U knjizi Makârimul-akhlâq se prenosi: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., jeo je sve vrste hrane.”

Autor: Tabersi, nakon što prenosi ovu predaju, nabraja vrste hra­ne koju je jeo Allahov Poslanik, s.a.v.a. Između ostalog, spo­mi­nje vrste hrane koja uključuje meso i hljeb, kao i lubenice, grož­đe, šipak, kokosov orah, hurme, mlijeko, bungur (istucana pše­ni­ca), maslo, sirće, endivija,[9] kupus. Prenosi se također da je volio hur­me, kao i da mu je med bio posebno drag, a od voća je naj­više volio šipak.

U knjizi Emâlî Tûsī prenosi od Ibn Usâme, od Imam Ebu Ab­dul­la­ha: “Hrana Allahova Poslanika, s.a.v.a., ako bi je našao, bila bi je­čam, slatko od hurmi, a ogrjev od palmine grane.”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., nije jeo vrelu hranu, već bi čekao da se ohladi i govorio bi: ‘Da nas Allah ne nahrani vatrom, a u vreloj hrani nema blagodati.’ Kad bi počinjao jesti proučio bi Bismillu i jeo bi sa tri prsta hranu is­pred sebe, a nije ju uzimao ispred drugoga. Kada bi se postavila sof­ra počinjao bi jesti prije ostalih. Hranu je uzimao sa tri prsta pal­cem, kažiprstom i velikim prstom. Nekad bi se pomogao i če­tvr­tim prstom pa i cijelom šakom, ali nikad sa dva prsta i govorio bi: ‘Jedenje hrane sa dva prsta je šejtanovo jedenje.’ Jednog dana as­habi su donijeli paluzu[10] i Allahov Poslanik, s.a.v.a., jeo je sa njima, a nakon toga je upitao: ‘Od čega je napravljena ova pa­lu­za?’ odgovoriše: ‘Od masla i meda.’ On reče: ‘Dobra je to hrana.’

Allahov Poslanik, s.a.v.a., jeo je ječmeni hljeb od neprosijanog braš­na. Nikad nije jeo pšenični hljeb, niti je se ikad zasitio ječ­me­nog hljeba. Nikad nije jeo za sinijom, već je jeo na podu. Jeo je lu­be­ni­cu, grožđe i hurme i njihove košpice je davao ovcama. Nije jeo bijeli lu­k, crveni luk, prasu i med u kojem bi bilo smo­le. Smo­la (مغافير) ona je tvar sa drveta koja je ostala nepro­vare­na u pčeli, a položila ju je u med, od čega ostaje neugodan za­dah u ustima.

Allahov Poslanik, s.a.v.a., nikad nije kudio hranu. Ako mu se hra­na sviđala, jeo bi je, a ako mu se ne bi sviđala, ne bi je jeo niti bi pravio prigovor na hranu da ne bi druge odbio. Polizao bi po­su­du od hrane i govorio bi: ‘U preostaloj hrani u posudi ima više na­pretka nego od sve hrane.’ Kada bi prestao jesti oblizao bi po­je­dinačno sva tri prsta, oprao bi ruke dok se ne očiste i nikad nije sam jeo.”

Autor: To što se u ovoj predaji kaže da je Allahov Poslanik, s.a.v.a., jeo paluzu suprotno je predaji koja se prenosi u knjizi el-Mahâsen od Jakuba ibn Šuajba od Imama Sadika: “Jednom pri­li­kom dok je Amirul-mu’minin bio sa svojim ashabima na mejdanu u Kufi jedan čovjek mu donese na poklon paluzu. On je ponudi as­habima i taman kada su sjeli da je pojedu, Imam naglo vrati ruku i reče: ‘Sjetio sam se da Allahov Poslanik, s.a.v.a., nije jeo pa­luzu te i ja imam odvratnost od toga.’”

U knjizi Makârimul-akhlâq se prenosi: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., napitke je pio iz staklenih čaša koje su bile donošene iz Šama, te iz čaša načinjenih od drveta, kože i gline.”

Autor: U knjigama el-Kâfî i Makârimul-akhlâq prenosi se ha­dis sadržaja sličnog prvom dijelu gornjeg hadisa i u njemu se ka­že: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., volio je piti iz čaša iz Šama i govorio bi: ‘Ovo je najčišća od posuda koje imate.’”

U knjizi Makârimul-akhlâq se prenosi da je Allahov Poslanik, s.a.v.a., pio vodu iz šake. Napunio bi šaku vodom i rekao bi: “Ne­ma čišće posude od ruke.”

U knjizi el-Kâfî Abdullah ibn Senân kaže: “Na Kurban-bajram Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., klao je dva ovna: jednog za sebe, a dru­gog za siromahe svoga Ummeta.”

Jedan od adaba Poslanikovih u osami, koji bilježi Šehid Sânî u knjizi Šarhun-Nefelije, bio je da ga, s.a.v.a., niko nije vidio kako mokri ili kako obavlja veliku nuždu.

U knjizi el-Dža’ferijjât Imam Sadik, od svojih plemenitih očeva, od Imama Alija prenosi: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., kada bi htio da mokri, uvijek bi pokrivao glavu i mokraću bi zakopao. Isto tako zakopao bi i pljuvačku, a kada bi odlazio u zahod uvijek je po­kri­vao svoju glavu.”

Autor: Zahod kod Arapa se pojavio sa islamom, a kako se može shvatiti iz nekih predaja, Arapi su prije islama radi obavljanja nuž­­de odlazili u pustinju.

U knjizi el-Kâfî el-Husejn ibn Hâlid kaže: Pitao sam Imama Ebu el-Hasan es-Sânî: “‘Mi prenosimo hadis po kojem se Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., prao vodom nakon obavljene nužde, a na ruci mu je bio prsten. Isto je činio i Amirul-mu’minin. Da li je ovo tačan ha­dis, a znamo da je kamen Poslanikova prstena bio ispisan rije­či­ma: ‘Muhammed je Allahov poslanik.’?’ Imam reče: ‘Da.’ Pi­tao sam: ‘Da li mi možemo to raditi?’ Imam reče: ‘Oni su prsten sta­vljali na desnu ruku, a vi na lijevu…’”

Autor: Hadis sličnog sadržaja prenosi se u knjigama el-Dža’ferijjât i Makârimul-akhlâq.

Od adaba Allahova Poslanika, s.a.v.a., jesu i one stvari koje su ve­zane za pitanje nesreće i smrti. U knjizi Makârimul-akhlâq se pre­nosi: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., uočio prištić na svo­me tijelu utjecao se Allahu, dž.š., te bi iskazivao svoju niskost spram Njega i skrušeno mu se molio. Na to su mu rekli: ‘O Alla­hov Poslaniče, taj prištić nije ništa strašno!’ Allahov Poslanik, s.a.v.a., reče: ‘Zaista, kada Allah želi da uzvisi niskoga, On ga uz­vi­si, a kada želi da unizi visokoga, On ga unizi.’”

U knjizi el-Kâfî Džābir prenosi od Imama Sadika: “Sunnet je da se tabut podigne na ramena sa četiri strane, a nošenje sa ostalih stra­na je mustehab.”

U knjizi Qurbul-esnâd el-Husejn ibn Tarîf prenosi od el-Husejn ibn ‘Alawân od Džafer ibn Muhammed, od svojih plemenitih oče­­va: “Jednom prilikom dok je Hasan ibn Ali sjedio sa svojim as­­­ha­bi­ma neočekivano je pored njih naišla dženaza. Neki od as­ha­­ba su us­tali i pošli za dženazom da je isprate dok je Imam Ha­san ostao sje­diti. Nakon što je dženaza prošla, neki od ashaba rekoše: ‘Zaš­to nisi ustao kada je naišla dženaza, da ti Allah podari zdrav­lje, jer Allahov Poslanik, s.a.v.a., us­tajao bi uvijek kada bi vidio dže­na­zu.’ Hasan ibn Ali reče: ‘Allahov Poslanik, s.a.v.a., samo je jed­nom us­tao pred dženazom i to se desilo kada su pronosili dže­na­zu Je­vr­e­­ja tijesnim putem gdje nije bilo mjesta te je Allahov Poslanik, s.a.v.a., morao ustati jer nije htio da mu dženaza dođe više glave.’”

U knjizi D’awâtul-qutb prenosi se: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., ispraćao dženazu njime bi ovladala tuga i nemir i govor bi mu se umanjio.”

U knjizi el-Dža’ferijjât Imam Sadik od svojih plemenitih očeva, od Imama Alija, prenosi: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., bacao je sa­mo tri šake zemlje na kabur kada bi ukopavali mejta.”

U knjizi el-Kâfî Zurâre prenosi od Imama Ebu Džafera: “Allahov Po­slanik, s.a.v.a., posebno je postupao sa mrtvacima Beni Haši­ma, drugačije nego sa drugim muslimanima. Kada bi klanjao namaz i na­kon što bi polio kabur vodom, stavio bi svoje prste na kabur tako što bi ih zabio u blato. Činio je tako da bi – ukoliko bi stra­nac ili putnik Medinjanin naišli pokraj greblja vidjeli tragove prs­ti­ju na kaburu i po tome znali da je preselio neko od Beni Hašima te bi upitali: ‘Ko je umro od Muhammedove porodice?’”

Šehid Sânī u knjizi Maskenul-fuâd prenosi od Imama Alija: “Ka­da bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., izražavao saosjećanje poro­di­ci pre­mi­nulog činio bi to riječima: ‘Da Vam Allah podari nagradu i da Vam se smiluje!’[11] Kada bi čestitao govorio bi: ‘Da Vam Allah po­­dari blagoslov i trajnost u tome!’”[12]

Od adaba Allahova Poslanika, s.a.v.a., kojih se on pridržavao kod ab­desta i gusla je i onaj kojeg prenosi Qutb u knjizi Ājâtul-ahkâm od Sulejman ibn Burejde, od svoga oca: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., uzimao je abdest za svaki namaz sve do godine osvajanja Meke, nakon čega se zadovoljavao da sa jednim abdestom obavi ne­koliko namaza. Omer je upitao: ‘O Allahov Poslaniče, s.a.v.a., vi­dim da radiš nešto što dosada nisi radio. Poslanik reče: ‘Na­mjer­no to radim.’”

U knjizi el-Kâfî Zurâre prenosi od Imama Ebu Džafera: “‘Zar ne že­lite da vam kažem kakav je bio abdest Allahova Poslanika, s.a.v.a.?’ Rekli smo: ‘Da.’ Hazreti Sadik naredi da mu donesu po­su­du koja je bila mala, debela i sa malo vode. Stavio je posudu is­pred sebe i zagrnuo rukave. Desnu ruku potopi u vodu i reče:
– ‘Na­ravno, ovo kada je ruka čista (obredoslovno). Zahvati punu ša­ku vode, poli je po licu i reče: Bismillah –, i vodu usmjeri da poteče sa svih strana lica. Jedanput potra dlanom lice i nos. Po­tom lijevom rukom zahvati punu šaku vode i poli je po laktu desne ruke i dlanom lijeve ruke pomože da voda poteče od lakta prema prs­tima ruke tako da je voda kapala sa vrha prstiju. Potom šakom des­ne ruke zahvati vodu i poli je po laktu lijeve ruke i potra je po­vla­čeći od lakta ka vrhovima prstiju. Potom potra ostatkom vlaž­nos­ti desne i lijeve ruke prednji dio glave i gornju stranu stopala. Zurāre kaže: ‘Imam Sadik reče: – ‘Allah je jedan i voli jedno. Zato vam je dovoljno kod abdesta tri šake vode. Jedna šaka vode za lice i dvije šake vode za dvije podlaktice. Preostalom vodom sa dla­na desne ruke potarite prednji dio glave i gornju stranu sto­pa­la des­ne noge, a lijevom rukom potarite gornju stranu stopala li­jeve noge. Zurāre reče: ‘Imam Džafer reče: – ‘Pitao je čovjek Ima­ma Ali­ja za abdest Allahova Poslanika? Imam Ali je objasnio ab­dest tom čovjeku isto kao što sam i ja vama sada učinio.’”

Autor: Predaju istog sadržaja prenosi se od Zurāre, Bekira i dru­­gih, brojnim lancem prenosilaca, a sve to opet od njih prenose Ku­­lejni, Sadūq, Šejh Tusij, ‘Ajjāšī, Mufīd i Karāćī i dr. Predaje Ima­ma Ehli-Bejta na ovu temu su toliko brojne da je blizu da bu­du tavatir.

Mufîdud-dîn Tûsî u svoj knjizi Emâlî prenosi od Ebu Hurejre: “Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., kada bi uzimao abdest u svim nje­go­vim dijelovima počinjao bi s desne strane.”

U knjizi et-Tahdhîb Ebu Basîr prenosi da je pitao Imama Sadika za abdest Allahova Poslanika, s.a.v.a.: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., uzi­mao je abdest sa mud vode /750 grama/, a gusul sa jednim sā’om vode /4 muda, odnosno 3 litra/.”

Autor: Sličan hadis se prenosi drugim nizom prenosilaca od Ima­ma Bakira.

U knjizi el-’Ujûn Imam Rida u jednom podužem hadisu, pre­no­se­ći od svojih plemenitih očeva, kaže: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., re­kao je: ‘Mi smo porodica kojoj milostinja nije dozvoljena i na­re­đeno nam je da abdest uzimamo upotpunjen i mi ne parimo ma­gar­ca sa kobilom.’”

U knjizi et-Tahdhîb Abdullah Senân prenosi od Imama Sadika: “Od stvari koje je Allahov Poslanik, s.a.v.a., učinio sunnetom je također is­piranje usta vodom i šmrkanje nosa vodom.”

U istoj knjizi Mu’âvije ibn ‘Ammâr kaže: “Čuo sam Imama Sa­di­ka kako kaže: ‘Allahov Poslanik, s.a.v.a., obavljao je gusul sa jednim sa’om vode, a ako bi sa njim bila neka od njegovih žena, gu­­sul bi obavljao sa jednim sa’om i muddom.”

Autor: Isti sadržaj prenosi i Kulejni u el-Kâfî od Muhammed ibn Muslima od Imama Sadika, s tom razlikom što u predaji od Kulejna stoji da su oboje činili gusul iz iste posude. Također i Šejh prenosi isto drugim lancem prenosilaca.

U knjizi el-Dža’ferijjât Imam Sadik prenosi od svoga oca da je rekao: “Hasan ibn Muhammed upitao je Džabir ibn Abdullaha kako je Allahov Poslanik, s.a.v.a., uzimao gusul. Džabir reče: ‘Allahov Poslanik, s.a.v.a., prosuo bi tri puta šakom vodu po glavi.’ Hasan ibn Muhammed reče: ‘Moja kosa, kao što vidiš, velika je i bujna.’ Džabir reče: ‘O slobodni čovječe! Ne govori tako. Kosa Allahova Poslanika, s.a.v.a., bila je veća i čistija.’”

U knjizi el-Hidâjet Sadūq prenosi se od Imama Sadika: “‘Gusul džume je sunnet koji je obavezan za muškarca i ženu, u kući, na putu…’, sve do dijela u kojem kaže: ‘Gusul džume donosi čistoću i briše grijehe između dvije džume.’ Imam reče: ‘Razlog i povod zbog kojih je gusul džume propisan izazvale su ensarije, koji su to­kom sedmice brinuli o devama i drugom malu. Tako prljavi, oni bi petkom dolazili na džumu, a neugodan miris ispod njihovih pa­zu­ha bi uznemiravao prisutne ljude. Zato je Allah, dž.š., na­re­dio Poslaniku gusul i to postade dio sunneta.’”

Autor: Također, u drugim predajama navodi se kao sunnet Allahova Poslanika, s.a.v.a., gusul Ramazanskog bajrama i gusul na svaki odabrani dan i drugi guslovi, o kojima će, ako Bog tako bude htio, biti riječi u nastavku.

O adabu i sunnetu Allahova Poslanika, s.a.v.a., u namazu i onim što sa njim stoji u vezi kazuje predaja u knjizi el-Kâfî, koju pre­nose Fudejl ibn Jessâr i Abdul-Melik i Bekir: “Čuli smo da Imam Sadik kaže: ‘Allahov Poslanik, s.a.v.a., obavljao je mus­te­hab na­maz poput obaveznog i mustehab post poput obavez­nog.’”

Autor: Isti sadržaj prenosi i Šejh.

Također, u knjizi el-Kâfî Hannân prenosi se: “Omer ibn Harîs pi­tao je Imama Sadika, dok sam ja sjedio prisutan: ‘Žrtvovao bih se za tebe, izvijesti nas o namazu Allahova Poslanika, s.a.v.a.!’ Imam reče: ‘Allahov Poslanik, s.a.v.a., klanjao je osam rekata mu­stehab podne-namaza i četiri rekata farza podneva, osam re­ka­ta mustehab ikindije-namaza i četiri rekata farza ikindije, tri re­ka­ta farza akšama i četiri rekata mustehaba akšam-namaza, četiri re­ka­­ta farza jacije namaza, osam rekata noćnog namaza i tri rekata vitr-namaza, te dva mustehab rekata sabah-namaza i dva rekata fa­rza sabaha.’ Pitao sam: ‘Nek’ sam tvoja žrtva, ako ja mognem kla­njati više od toga, da li će me Allah kazniti za to?’ Imam reče: ‘Ne. Ali će te kazniti zbog napuštanja sunneta Allahova Po­sla­ni­ka, s.a.v.a.’”

Autor: Iz ove predaje može se razabrati da se dva mustehab rekata sjedeći nakon jacijskog farza ne ubraja u pedeset dnevnih rekata, već je njihovo upotpunjenje, jer su dva rekata sjedeći jed­naka jednom rekatu stojeći, što u krajnjem zbiru iznosi 51 rekat. Up­ravo zato je i propisan da bude nadomjestak za jedan rekat vitr-namaza u tom značenju da ukoliko osoba klanja deset rekata dobrovoljnog noćnog namaza i smrt ga spriječi da otklanja po­sljednji jedan rekat vitra, da se ta dva sjedeća rekata računaju um­jesto vitra. Kao što i Kulejni prenosi u knjizi el-Kâfî od Ebu Ba­sîra od Imama Sadika: “Onaj ko vjeruje u Allaha i Sudnji dan ni­kad ne liježe prije nego što otklanja vitr-namaz. Ebu Basîr kaže: ‘Pitao sam Imama Sadika: Pod vitr-namazom mislite na dva rekata sjedeći nakon farza jacije.?’ Imam odgovori: ‘Da, ova dv­a rekata se računaju kao jedan. Ako čovjek bude klanjao ova dva rekata i te noći umre i to ga spriječi od vitr-namaza, on će biti po­put onoga koji ga je klanjao, a ako ga ne zadesi smrt, klanjat će ga na kraju noćnog namaza.’ Pitao sam zatim: ‘Da li je Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., klanjao ova dva rekata?’ Imam odgovori: ‘Nije.’ Pitao sam: ‘Zašto?’ Imam reče: ‘Zato što je Allahovom Po­slaniku, s.a.v.a., dolazila objava te je znao da li će te noći um­ri­jeti ili neće, dok drugi nemaju takvo znanje. Upravo zato nije sâm klanjao ovaj namaz, ali je naređivao drugima da ga kla­nja­ju…’”

Moguće je da kada Imam kaže da Allahov Poslanik, s.a.v.a., nije klanjao ovaj namaz misli da ga nije stalno klanjao, već po­ne­kad, kao što se da razabrati iz nekih predaja. S ovim ob­jaš­njenjem predaja Ebu Basîra nije suprotna nekim drugim pre­da­jama.

U knjizi et-Tahdhîb Zurâre prenosi od Imama Sadika: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., nije nikad klanjao prije podneva. Kada bi na­stupilo podne, odnosno sjenka dosegla veličinu pola prsta, kla­njao bi osam rekata mustehaba podne-namaza. Kada bi sjenka dostigla dužinu od jednog lakta klanjao bi podne namaz. Nakon podne-namaza klanjao bi još dva rekata i dva rekata prije ikindije dok sjenka ne bi dostigla dužinu dva lakta. Tada bi klanjao ikin­di­ju-
-namaz. Kada bi sunce zašlo klanjao bi akšam-namaz, a kada bi ne­stalo večernjeg rumenila, nastupilo bi vrijeme jacije i krajnje vri­je­me za akšam. Govorio bi da je vrijeme jacije do trećine noći. Na­kon jacije nije klanjao ništa, sve dok ne bi nastupila ponoć. Na­kon po­no­­ći bi ustao i klanjao bi trinaest rekata od kojih je tri­na­esti na­maz vitr, a dva rekata od njih mustehab-sabaha prije svi­ta­nja. Kada bi zora osvanula i postalo svijetlo, klanjao bi sabah-namaz.”

Autor: U ovoj predaji nisu pobrojani svi mustehab ikindijski namazi, ali to i nije presudno jer je njihov broj naveden i u dru­gim predajama.

Također, u knjizi et-Tahdhîb Mu’âvije ibn Vehab kaže: “Čuo sam Imama Sadika kako prilikom objašnjavanja Poslanikova namaza kaže: ‘Allahov Poslanik, s.a.v.a., držao je prekrivenu posudu s vo­dom više glave, a misvak ispod ležaljke i tako bi išao spavati ono­liko koliko je Allah htio. Kada bi se probudio prvo bi po­gle­dao u nebo i proučio ajete sure Āli ‘Imrân: Zaista u izmjeni noći i dana su znamenja za razumom obdarene…, potom bi misvakom op­rao zube i uzeo abdest. Otišao bi do mesdžida i tamo bi klanjao če­tiri rekata. Ruku svakog rekata bi trajao koliko i kiraet tog re­ka­ta, a sedžda koliko ruku. To bi trajalo toliko dugo da su ljudi go­vo­rili: Kada će već podići glavu sa rukua i poći na sedždu? Nje­go­va sedžda je isto toliko dugo trajala da su se pitali: Kada će po­dići glavu sa sedžde? Potom bi se vratio do postelje i spavao bi koliko bi Allah htio. Opet bi se probudio i učio iste ajete gledajući nebo. Oprao bi zube, uzeo abdest i otišao do mesdžida. Opet bi kao prvi put proučio četiri rekata namaza. Ponovo bi se vratio u postelju i kratko odspavao. Probudio bi se, pogledao u nebo i proučio iste ajete. Oprao bi zube, uzeo abdest i otišao do mesdžida. Otklanjao bi jedan rekat vitr-namaza i dva druga rekata i potom odlazio vani za sabah-namaz.’”

Autor: Predaja istog sadržaja prenesena je s dva lanca pre­no­si­la­ca u knjizi el-Kāfī.

Prenosi se da je Allahov Poslanik, s.a.v.a., sabahske nafile kla­njao kratko s prvim svitanjem i potom izlazio vani za sabahski namaz.

U knjizi el-Mahâsen ‘Umer ibn Jezîd prenosi od Imama Sadika: “Onaj ko u namazu vitra prouči 70 puta: ‘Bože oprosti mi, Go­spo­daru moj, Tebi se vraćam!’,[13] i na tome istraje godinu dana Allah, dž.š., njegovo će ime upisati u skupinu ljudi koji su u pra­s­ko­zorje molili za oprost. Allahov Poslanik, s.a.v.a., je isto tako 70 puta činio istigfar na namazu vitr i 70 puta je učio: ‘Ovo je po­lo­žaj onoga koji se zaklonio kod Tebe od Vatre.’”[14]

U knjizi el-Faqîh se prenosi: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., bi na na­ma­zu vitra u kunut-dovi učio: ‘Bože moj, uputi me na one koje Si upu­tio! Sačuvaj me i podari mi zdravlje zajedno sa onima kojima Si podario zdravlje! Budi mi Zaštitnik sa onima kojima Si Za­štit­nik! Blagoslovi mi ono što Si mi podario! Sačuvaj me od zla ono­ga kojeg Si odredio, jer Ti Si onaj Koji određuje, a Ti ne potpadaš pod odredbu! Neka Si Uzvišen Gospodaru Kuće! Od Tebe tražim oprost, Tebi se vraćam, u Tebe vjerujem i na Tebe se pouzdajem! Nema moći niti snage, osim u Tebe! O Milostivi!”

U knjizi et-Tahdhîb Ebu Hatīdže prenosi od Imama Sadika: “Ka­da bi nastupio mjesec Ramazan Allahov Poslanik, s.a.v.a., uvećavao bi svoj namaz i ja uvećavam svoj namaz, zato i vi uvećajte na­maz!”

Autor: Pod uvećavanjem namaza misli se upravo na teraviju-
-na­maz od hiljadu rekata. Ovaj namaz je nafila mjeseca Ramazana i ne ubraja se u onih 51 rekat dnevnih nafila. O podjeli tih hiljadu re­kata nafile-namaza tokom noćī mjeseca Ramazana zabilježene su brojne predaje. Posredstvom Imama Ehli-Bejta preneseno je da Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., ovaj namaz nije klanjao u džematu i da je zabranjivao da se tako klanja i govorio bi: ‘Nafile /mustehab-
-na­mazi/ nisu u džematu.’ Allahov Poslanik, s.a.v.a., klanjao je i dru­ge posebne nafile koje su zabilježene u knjigama dova. Bu­du­ći da ovo nije naša osnovna namjera, odnosno izlazi izvan okvira ra­sprave, onome ko želi da se više upozna sa ovim namazima i do­vama ne preostaje drugo nego da o tome potraži odgovarajuće knji­ge.

U knjizi el-Kâfî Jezīd ibn Halife prenosi: “Rekao sam Imamu Sa­di­ku: Umer ibn Hanzale nam je prenio od vas nešto vezano za na­mas­ka vremena?’ Imam reče: ‘On ne laže na nas…’ Jezīd ibn Ha­li­fe u nastavku reče: ‘Umer ibn Hanzale kaže da vrijeme akšama na­stupa kada lopta Sunca zađe, a Allahov Poslanik, s.a.v.a., kada je na putovanju žurio, ostavljao je akšam za kasnije i klanjao bi ga zajedno sa jacijom?’ Imam reče: ‘Umer ibn Hanzale je rekao tač­no.’”

U knjizi et-Tahdhîb Talhe ibn Zejd prenosi od Imama Sadika, a on od svog plemenitog oca, Imama Bakira: “Kada bi noću padala kiša Allahov Poslanik, s.a.v.a., klanjao je akšam kraće, a jaciju ra­nije od njenog najblagodarnijeg vremena (to znači zajedno sa ak­šamom) i govorio bi: ‘Ko ne bude samilostan neće se ni prema nje­mu biti samilosno.’”

Također, u knjizi et-Tahdhîb prenosi se od Ibn Ebu ‘Amîr od Ham­mâd od Halebî od Imama Sadika: “Kada bi Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., bio na putovanju, kao i kada bi imao hitan posao kla­njao bi zajedno podne i ikindiju, akšam i jaciju…”

Autor: Po istom pitanju Kulejni, Šejh i njegov sin i Šehid Av­vel prenose brojne predaje.

U knjizi el-Faqîh Mu’âvije ibn Vehab prenosi od Imama Sadika: “De­šavalo bi se da mujezin prouči ezan podneva na vrelom danu i potom ode po Allahova Poslanika, s.a.v.a., a on bi mu rekao: ‘Sa­čekaj da malo zahladi.’”

U knjizi Ihjâ ‘ulûmiddîn prenosi se da se nije nikad desilo da neko dođe do Allahova Poslanika, s.a.v.a., i sjedne pored njega dok on klanja, a da Poslanik zbog njega ne skrati namaz i ne upita ga za njegovu potrebu. Nakon što bi mu pomogao, ustao bi po­no­vo na namaz.

U knjizi Zuhdun-Nebijj autora Džafer ibn Ahmed Qumî prenosi se: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., stao na namaz boja lica bi mu se promijenila usljed straha pred Allahom, dž.š., a iz prsa bi do­pirala jeka prestrašena čovjeka.”

Autor: Isto prenose Ibn Fahd i drugi.

U knjizi Ihjâ ‘ulûmiddîn, prenosi se također da je Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., bio u namazu poput bačenog komada platna.

U knjizi el-Bihâr prenosi se od Aiše: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., raz­govarao bi sa nama i mi bismo sa njim razgovarali, ali kada bi na­stupilo vrijeme namaza bilo bi kao da nas on ne poznaje i kao da mi njega ne poznajemo.”

 Mufīdu-dīn Tusī u knjizi el-Madžâlis prenosi od Imama Alija, kada je za namjesnika Egipta postavio Muhammed ibn Ebu Bekra i da­vao mu uputstva između ostalog mu je rekao: “Pazi na svoje ru­kue i sedžde, jer namaz Allahova Poslanika, s.a.v.a. – potpuniji i savršeniji od namaza ostalih ljudi – istovremeno je bio u djelima lakši i kraći.”

Imam Džafer u knjizi el-Dža’ferijjât prenosi od svojih plemenitih oče­va, od Imama Alija: “Kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., u na­ma­zu zijevao, uvijek bi usta pokrivao desnom rukom.”

Autor: U knjizi el-De’âem prenosi se hadis sličnog sadržaja.

U knjizi el-’Ilel Hišâm ibn el-Hakam, od Imama Ebu el-Hasan Mu­sa ibn Džafer: “Pitao sam Imama: ‘Iz kojeg razloga se na ruku iz­govara: Subhâne Rabijel-Azîm we bihamdihi, a na sedždi Sub­hâ­ne Rabijel-’Ealâ we bihamdihi? Imam reče: ‘O Hišāme! Kada je Allahov Poslanik, s.a.v.a., bio uzdignut na Miradž i stao na na­maz i sjetio se onoga ono što je vidio od Allahove Veličine zadr­h­ta­li su mu svi udovi i mahinalno se pogne na ruku i počne izgovarati: Subhâne Rabijel-Azîm we bihamdihi. Kada je se ponovo digao sa ru­kua i pogled mu ponovo pao na Božiju Veličinu, Koja je sada bila na višem mjestu i u položaju iznad kojeg se ne može za­mi­sli­ti viši, mahinalno je pao ničice na sedždu i počeo izgovarati: Sub­hâne Rabijel-E'ala we bihamdihi. To je ponovio sedam puta, sve dok mu se nije umanjio onaj strah koji mu je bio ispunio srce. Zbog toga su ova dva zikra postali sunnet u njegovom ummetu.”

Šejh u knjizi el-Hawâtir prenosi od Ebu Fâris od Nu’mân: “Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., stalno je redao naše safove pravilno tako da si odapeo strijelu našao bi da su ravni koliko širina pola strijele. Ovo nam je postao običaj na koji nismo ni obraćali pažnju, sve do jed­noga dana kada je Allahov Poslanik, s.a.v.a., došao na namaz i ta­man kad je htio izgovoriti tekbiretul-ihram, primijeti da su prsa jed­nog čovjeka isturenija od ostalih te reče: ‘O Božiji robovi, is­pra­­vite vaše safove, u suprotnom će među vama doći do razila­že­nja!’”

U istoj knjizi Ibn Mas’ûd prenosi: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., rav­nao je naša ramena u namazu i govorio bi: ‘Uredno stojte, jer ako kod stajanja u namazu budete odstupali i vaša srca će se ra­zi­ći…’”

U knjizi el-Faqîh Dâvud ibn Hasīn prenosi od Ebu el-Abbâsa, od Ima­ma Ebu Abdullaha: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., išao je u mje­se­cu Ramazanu prvu desetinu u itikaf. Iduće godine je otišao dru­gu desetinu u itikaf, a sljedeće godine posljednju. Nakon toga uvi­jek je u posljednju desetinu išao u itikaf.”

U istoj knjizi Imam Sadik kaže: “Bitka na Bedru desila se u mje­se­cu Ramazanu i te godine Allahov Poslanik, s.a.v.a., nije išao u iti­kaf. Iduće godine Poslanik je bio dvije desetine u itikafu, jednu za tekuću godinu, a drugu desetinu kao nadoknada za prošlu.”

Autor: Kulejni prenosi istu predaju u el-Kâfî.

Također u knjizi el-Kâfî Halebî prenosi od Imama Sadika: “Kada bi nastupila posljednja trećina mjeseca Ramazana Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., išao je u itikaf u džamiju. Za njega bi napravili ša­tor od krzna. On bi u tim danima potpuno uklonio ležaj. Neki od nje­go­vih ashaba su primijetili: ‘Povukao bi se od žena.’ Međutim, Imam Sadik je rekao: ‘To nije tačno.’”

Autor: Ove riječi Imama Sadika prenesene su i u brojnim dru­gim predajama, s tim da povlačenje od žena ovdje znači – onako kako su pojasnili, a i predaje ukazuju na isto – ustezanje od spol­nog odnosa, a ne kontakta uopće.

Od adaba Allahova Poslanika, s.a.v.a., također su ona djela koja sto­je u vezi sa postom. Pisac knjige el-Faqîh prenosi od Muham­med ibn Mervâna da je rekao: “Čuo sam Imama Sadika kako kaže: ‘Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., jednom prilikom toliko je mnogo po­stio da su govorili da se nikako ne mrsi, dok drugi put toliko dugo nije postio da su govorili da nikako ne posti. Nekada opet, jedan dan bi postio, a drugi ne bi. Nekada opet, postio bi samo po­ne­djelj­­kom i četvrtkom, dok nije došao do toga da posti samo tri dana u mjesecu, i to prvi četvrtak, srijedu sredinom mjeseca i posljed­nji če­tvrtak, i govorio bi: – Ako bi čovjek postio na ovaj način, ci­je­li ži­vot bio bi u postu: Potom, Imam Sadik reče: ‘Moj otac bi čes­to go­vorio: – Nijedna osoba nije veći neprijatelj i omraženija kod Allaha od one koja kada joj se kaže da je Allahov Poslanik, s.a.v.a., radio tako i tako, recimo – nije mnogo postio – zašto ti to­­liko pos­tiš?’, ona na to uzvrati: ‘Allah nas neće kazniti za mnoš­tvo posta i na­maza’ – jer značenje tih riječi je da Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., nije mogao više od toga činiti ibadet.”

U knjizi el-Kâfî Muhammed ibn Muslim prenosi od Imama Sa­di­ka: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., u početku poslanstva toliko je po­stio iz dana u dan da su govorili da on stalno posti. Nakon toga on to­liko dugo nije postio da su govorili da nikako ne posti. Potom je na­pustio ovakvu praksu tako da je jedno vrijeme svaki drugi dan po­stio, poput hazreti Davudova posta. Nakon nekog vremena i ovo je napustio i postio je samo ‘bijele dane’ svakog mjeseca. Na kra­ju je napustio i ovu praksu i tri dana posta u ‘bijelim danima’ po­dijelio je na četvrtak prve, srijedu druge i četvrtak posljednje tre­ćine mjeseca. Dok je bio živ postupao je na ovaj način.”

Autor: Postoji mnoštvo predaja koje potvrđuju gornje dvije pre­daje.

U knjizi el-Kâfî ‘Anbase el-’Ābid kaže: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., preselio je, a njegova praksa posta je bila takva da je po­stio mje­se­ce Redžeb, Šaban i Ramazan i tri dana svih drugih mjeseci.”

U knjizi Navâder Ahmed ibn Isa od Ali ibn Nu’mân od Zere’ od Se­mâe prenosi: “Pitao sam Imama Sadika da li je Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., postio mjesec Šaban?’ Imam reče: ‘Da. Međutim, nije postio cijeli mjesec.’ Pitao sam: ‘Koliko dana nije postio?’ Imam reče: ‘Prekidao je post.’ Tri puta sam ponovio pitanje i ni­jed­nom mi nije ništa više rekao od navedenog odgovora. Idu­će go­dine sam postavio isto pitanje i Imam mi je ponovio isti od­­­go­vor…”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se od Enesa: “Hrana Alla­ho­va Poslanika, s.a.v.a., bilo je šerbe, kojim bi se iftario i šerbe, ko­jim bi se sehurio. Često bi to šerbe bilo mlijeko ili voda u koju bi udrobio hljeba…”

U knjizi el-Kâfî Ibn Kaddâh prenosi od Imama Sadika: “U da­ni­ma kada bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., postio prvo čime bi se if­ta­rio bila bi svježa ili suha hurma.”

Također, u knjizi el-Kâfî Sukûnî prenosi od Imama Sadika, od Ima­ma Bakira: “Kada Allahov Poslanik, s.a.v.a., za iftar ne bi na­šao nešto slatko onda bi se iftario vodom.” U nekim predajama se kaže da bi se iftario grožđicama.

Pisac knjige el-Maqne’e prenosi od Ali Muhammeda, neka je mir Bo­žiji s njima: “Mustehab je da postač sehuri, ako ničim drugim – vodom. Preneseno je da je najbolji sehur hurma i prekrupa, jer je i Poslanik to jeo za sehur.”

Autor: Po pitanju posta postoje i drugi sunneti od Poslanika, ali ono što je svojstveno samo za njega je post “vesal”, odnosno post du­ži od jednog dana, s tim da se ničim ne prekida. Allahov Po­sla­nik, s.a.v.a., provodio je takav post, ali je zabranio svome umme­tu da to čini i rekao je: “Vi nemate snage za to, a mene Go­spodar moj od Sebe hrani i poji.”

U knjizi Makârimul-akhlâq prenosi se za Allahova Poslanika, s.a.v.a., da je najčešće jeo bungur, a posebno za sehur.

U knjizi el-Faqîh se prenosi: “Kada bi nastupio mjesec Ramazan Alla­hov Poslanik, s.a.v.a., oslobodio bi sve ratne zarobljenike i da­rivao bi sve prosjake.”

U knjizi el-De’âem prenosi se od Imama Alija: “U posljednjoj tre­ćini mjeseca Ramazana Allahov Poslanik, s.a.v.a., potpuno bi sklonio ležaj i posvetio bi se ibadetu. Svoje ukućane je budio 23. noć. Tu noć posipao bi vodom lica onih koje je hvatao san. Is­to tako Fatima, neka je mir Božiji sa njom, nikome od svojih uku­­ća­na nije dopuštala da spava tu noć. Davala bi im manje hrane da ih san manje savladava. Za tu noć ona bi se spremala dan ranije i go­vorila bi: ‘Nesretan je onaj ko je uskraćen dobrom te noći.’”

U knjizi el-Maqne’e prenosi se da je sunnet na dan Kurban-baj­ra­ma da se mrsi nakon bajramskog namaza, a na dan Ramazanskog baj­rama, prije namaza.

Od sunneta i adaba Allahova Poslanika, s.a.v.a., jesu i oni koji se tiču učenja Kur’ana i dova. Šejh u knjizi el-Madžâles prenosi od Ima­ma Alija: “Ništa nije moglo spriječiti Allahova Poslanika, s.a.v.a., od učenja Kur’ana, osim stanja dženabeta.”

U Madžem’eul-bijân Ummu Selem kaže: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., kod učenja Kur’ana zastajao je iza svakog ajeta.”

U Tefsir Ebul-Fatûh prenosi se: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., ne bi le­gao spavati a da ne prouči sure musabbehât[15] i govorio bi: ‘U ovih nekoliko sura se nalazi ajet čija je odabranost veća od hi­lja­du ajeta.’ Upitaše: ‘Koje su to sure?’ Odgovori: ‘Hadîd, Hašr, Saff, Džuma i Tagâbun.’”

Autor: Isto se prenosi u Madžem’eul-bijân od ‘Arbâs ibn Sâ­ri­je.

U knjizi Durerul-le’âlî pisac Ebu ibn Džumhûr prenosi od Džabir ibn Ensari: “Allahov Poslanik ne bi legao dok ne prouči sure Te­bâ­rek i Sedžda.”

U Madžem’eul-bijân prenosi se da je Imam Ali rekao: “Allahov Po­slanik, s.a.v.a., volio je suru el-A’lâ,[16] a prvi koji je izgovorio Neka je Slavljen Gospodar moj Uzvišeni[17] bio je Mikali.”

Autor: Istu predaju Medžlisi navodi kao prvu predaju u el-Bi­hâr, prenoseći je iz Durrul-manthûr. Postoje brojne druge predaje koje kazuju o dovama koje je Allahov Poslanik, s.a.v.a., učio pri­li­­kom učenja Kur’ana, nekih sura ili ajeta. Ko želi da o tome stek­ne pot­pu­niji uvid, treba se obratiti knjigama koje su napisane na tu temu. Ta­kođer, prenose se govori Poslanika u kojima potiče lju­de na pri­državanje Kur’ana i razmišljanje o njemu, slijeđenje nje­gove upu­te i okorištavanje njegovom svjetlošću. Sam Posla­nik, prije dru­gih, pridržavao se onoga čemu je pozivao. Bio je od svih dru­gih brži u traženju i činjenju dobra. Upravo je on rekao: “Sura Hûd me je osijedila.” Naravno, mislio je na ajet: Ti pravom Sta­zom idi kao što ti je naređeno…[18]

Isto tako, Mas’ud prenosi: “Allahov Poslanik, s.a.v.a., naredio mi je da učim iz Kur’ana. Proučio sam nekoliko ajeta iz sure Ju­nus dok nisam stigao do ajeta: Svi će biti vraćeni Allahu, svom pra­vom Gospodaru…[19] Vidio sam tada kako mu suze navlažile oči.”

Ovo su bili samo neki adabi i sunneti Allahova Poslanika, s.a.v.a., koje sam odabrao iz poslanice koju sam ranije napisao na ovu temu i ovom prilikom ih ovdje nudim. U šiijskim i sunijskim knji­ga­ma zabilježene su brojne vjerodostojne predaje na ovu temu koje, naravno, potvrđuju kur’anski ajeti i nijednu ne odba­cuju. Go­spodar je Upućivač!

Izvor: Allame Tabatabaji, Adabi Božijih poslanika u tefsiru El-Mizan, Fondacija “Mulla Sadra”, Sarajevo, 2009, preveo sa prezijskog: Amar Imamović

[1] To znači da nije gledao u sagovornika izravno i prodorno na način da drugoj strani bu­de neugodno, već je bio veoma obazriv. (Op. prev.)

[2] Isrâ, 29.                                                                                    وَلاَ تَجْعَلْ يَدَكَ مَغْلُولَةً إِلَى عُنُقِكَ وَلاَ تَبْسُطْهَا كُلَّ الْبَسْطِ فَتَقْعُدَ مَلُومًا مَّحْسُورًا

[3] Riječ je o samljevenoj rudi antimonita i masti. (Op. prev.)

[4] Sredstvo za otklanjanje dlaka. (Op. prev.)

[5] Nema boga, osim Allaha, i Muhammed je Njegov Poslanik.

[6] Istinu je rekao Allah.

[7] S obzirom na višeznačnost glagola (بيت) ova predaja može imati i drugo značenje: “Al­lahov Poslanik, s.a.v.a., nikad nije primao neprijatelja na prenoćište kod sebe.”

[8] Zaklati ovna za muško, a ovcu za žensko djete. (Op. prev.)

[9] Vrsta salate. (Op. prev.)

[10] Vrsta kompota od različita voća, zgusnuta razmućenom nišestom. (Op. prev.)

[11]                                                                                                                                               آجَـَركُمْ اللهُ و رَحِمَكُمْ

[12]                                                                                                                                      بارَكَ اللهُ لَكُمْ وَ بارَكَ اللهُ عَـلَيْكُمْ

[13]                                                                                                                                          اَسْتَغْـفِـرُاللهَ رَبٌى وَ اَتُوبُ اِلَيْهِ

[14]                                                                                                                                           هذا مَقامُ العائِذِ بِكَ مِنْ النٌارِ

[15] Sure koje započinju slavljenjem Allaha, dž.š., odnosno glagolskom osnovom s-b-h. (Op. prev.)

[16] Svevišnji (الأعلى)

[17]                                                                                                                                              سُبـْحـانَ رَبّىَ الاَعْـلىَ

[18] Hûd, 112.

[19] Junus, 30.