Objava

Rasprava o objavi je važna jer predstavlja temelj spoznaje Božijeg govora. Možda je među kur'anskim raspravama najvažnija upravo ona o objavi, dakle rasprava o spoznaji objave i kakvoći uspostavljanja veze između Uzvišenog Boga i materijalnog svijeta. Odgovori koje nudi ova rasprava pripremaju put ka spoznaji kur'anskih uvjerenja. 

Pojam objava 

Pojam objava (vahj) ima razna jezička značenja, poput znaka, pisanja, poruke, skrivenog govora, saopćenja u tajnosti, žurbe, a svaki govor, pismo, poruka ili znak koji se nekome – daleko od pažnje drugih – prenosi i pojašnjava naziva se objava.

Veliki leksikograf Ragib Isfahani kaže:

أَصْلُ الْوَحْي الإِشَارَةُ السَّرِيعَةُ

“Objava je skrivena poruka koja je u obliku ukazivanja i koja se brzo prenosi.”[1]

Ebu Ishak je rekao: “Osnovno jezičko značenje objave je skrivena poruka. Zato nadahnuće nazivaju objavom.” 

Objava u Kur'anu 

Riječ vahj u Kur'anu ima četiri značenja, i to:

1.Skriveno pokazivanje, što je i jezičko značenje. U Kur'anu čitamo o hazreti Zekerijjau, a.s., kada je provodio post šutnje:

فَخَرَجَ عَلَى قَوْمِهِ مِنَ الْمِحْرَابِ فَأَوْحَى إِلَيْهِمْ أَن سَبِّحُوا بُكْرَةً وَ عَشِيًّا

…I on iziđe iz hrama u narod svoj i znakom im pokaza: “Hvalite ga ujutro i navečer!”[2]

2. Prirodna (instinktivna) uputa, dakle prirodni upućivači koji se, kao darovi od Boga, nalaze u prirodi svakog stvorenja. Svako stvorenje, bilo da je iz nežive prirode, bilo da je biljka, životinja ili čovjek, nagonski zna svoj put opstanka i nastavka života. Ova prirodna uputa je u Kur'anu spomenuta kao vahj:

وَ أَوْحَى رَبُّكَ إِلَى النَّحْلِ أَنِ اتَّخِذِى مِنَ الْجِبَالِ بُيُوتًا وَ مِنَ الشَّجَرِ وَ مِمَّا يَعْرِشُونَ ۝ ثُمَّ كُلِى مِن كُلِّ الثَّمَرَاتِ فَاسْلُكِى سُبُلَ رَبِّكِ ذُلُلًا

Gospodar tvoj je pčeli objavio: “Pravi sebi kuće u brdima i u dubovima i u onome što naprave ljudi, zatim, hrani se svakovrsnim plodovima, pa onda idi stazama Gospodara svoga, poslušno!”[3] 

3. Nadahnuće: Ponekad čovjek, naročito kad je bespomoćan, primi poruku, ali ne zna njen izvor. Kada misli da nema nikakvog izlaza, najednom se u njegovom srcu pojavi svjetlo i osvijetli mu put te ga izvuče iz tih naizgled bezizlaznih okolnosti. Ove poruke, koje otvaraju puteve, ustvari su nadahnuća koja se ukazuju iza zastora i priskaču čovjeku u pomoć. Ovo nadahnuće, koje se napaja božanskom dobrotom, u Kur'anu se spominje pod nazivom vahj. Kur'an o majci hazreti Musaa, a.s., kaže:

وَ لَقَدْ مَنَنَّا عَلَيْكَ مَرَّةً أُخْرَى ۝ إِذْ أَوْحَيْنَا إِلَى أُمِّكَ مَا يُوحَى ۝ أَنِ اقْذِفِيهِ فِى التَّابُوتِ فَاقْذِفِيهِ فى الْيَمِّ فَلْيُلْقِهِ الْيَمُّ بِالسَّاحِلِ يَأْخُذْهُ عَدُوٌّ لِّى وَ عَدُوٌّ لَّهُ وَ أَلْقَيْتُ عَلَيْكَ مَحَبَّةً مِّنِّى وَ لِتُصْنَعَ عَلَى عَيْنِى ۝ إِذْ تَمْشِى أُخْتُكَ فَتَقُولُ هَلْ أَدُلُّكُمْ عَلَى مَن يَكْفُلُهُ فَرَجَعْنَاكَ إِلَى أُمِّكَ كَيْ تَقَرَّ عَيْنُهَا وَ لَا تَحْزَنَ

A ukazali smo ti milost Svoju još jednom, kada smo majku tvoju nadahnuli onim što se samo nadahnućem stiče: “Metni ga u sanduk i u rijeku baci, rijeka će ga na obalu izbaciti, pa će ga i Moj i njegov neprijatelj prihvatiti.” I Ja sam učinio da te svako voli i da rasteš pod okom Mojim. Kada je sestra tvoja otišla i rekla: “Hoćete li da vam pokažem onu koja će se o njemu brinuti?” Mi smo te majci tvojoj vratili da se raduje i da više ne tuguje.[4]

Iz ovih ajeta razumije se da se po rođenju hazreti Musaa, a.s., njegova majka zabrinula za njega. Najednom je iskra zasjala u njoj: da se osloni na Boga i da ga doji, a kada osjeti opasnost, da ga stavi u drveni sanduk i spusti niz rijeku. Također joj je kroz misli prošlo da će joj dijete biti vraćeno i da ne smije tugovati.

Ovakve misli, koje osvjetljavaju put i spašavaju od straha, nadahnuća su od Milostivog i posebna dobrota Gospodara te u bezizlaznim prilikama priskaču u pomoć dobrim robovima.

Međutim, Kur'an termin vahj koristi i za označavanje šejtanskih došaptavanja:

وَ إِنَّ الشَّيَاطِينَ لَيُوحُونَ إِلَى أَوْلِيَآئِهِمْ لِيُجَادِلُوكُمْ

…A zaista šejtani nadahnjuju svoje prijatelje na to da se s vama spore…[5]

4. Poslanička objava: Objava u ovom značenju je posebnost poslanstva, a u Kur'anu je spomenuta više od sedamdeset puta:

وَكَذَلِكَ أَوْحَيْنَا إِلَيْكَ قُرْآنًا عَرَبِيًّا لِّتُنذِرَ أُمَّ الْقُرَى وَ مَنْ حَوْلَهَا

Eto tako Mi tebi objavljujemo Kur’an, na arapskom jeziku, da bi opominjao Mekku i one oko nje.[6]

Poslanici su bili savršeni ljudi koji su sebe pripremili za primanje objave. Imam Hasan Askeri, a.s., u vezi s ovim je rekao:

وَ نَظَرَ اللهُ عَزَّ وَ جَلَّ إِلَى قَلْبِهِ فَوَجَدَهُ أَفْضَلَ الْقُلُوبِ وَ أَجَلَّهَا وَ أَطْوَعَهَا وَ أَخْشَعَهَا وَ أَخْضَعَهَا أَذِنَ لِأَبْوَابِ السَّمَاءِ فَفُتِحَتْ وَ مُحَمَّدٌ يَنْظُرُ إِلَيْهَا وَ أَذِنَ لِلْمَلاَئِكَةِ فَنَزَلُوا وَ مُحَمَّدٌ يَنْظُرُ إِلَيْهِمْ وَ أَمَرَ بِالرَّحْمَةِ فَأُنْزِلَتْ عَلَيْهِ مِنْ لَدُنْ سَاقِ الْعَرْشِ إِلَى رَأْسِ مُحَمَّدٍ وَ غُرَّتِهِ وَ نَظَرَ إِلَى جَبْرَئِيلَ الرُّوحِ الْأَمِينِ الْمُطَوَّقِ بِالنُّورِ طَاوُسِ الْمَلاَئِكَةِ هَبَطَ إِلَيْهِ وَ أَخَذَ بِضَبْعِهِ وَ هَزَّهُ وَ قَالَ يَا مُحَمَّدُ اقْرَأْ قَالَ وَ مَا أَقْرَأُ قَالَ يَا مُحَمَّدُ: بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمَنِ الرَّحِيمِ ۝ اقْرَأْ بِاسْمِ رَبِّكَ الَّذِي خَلَقَ ۝ خَلَقَ الْإِنسَانَ مِنْ عَلَقٍ ۝ اقْرَأْ وَ رَبُّكَ الْأَكْرَمُ ۝ الَّذِى عَلَّمَ بِالْقَلَمِ ۝ عَلَّمَ الْإِنسَانَ مَا لَمْ يَعْلَمْ ۝ ثُمَّ أَوْحَى إِلَيْهِ مَا أَوْحَى إِلَيْهِ رَبُّهُ عَزَّ وَ جَلَّ

“A Allah, Svemogući i Uzvišeni je pogledao u srce njegovo i vidio da je najbolje od svih srca, najuzvišenije i najposlušnije, najponiznije i najskrušenije. Dozvolio je nebeskim kapijama da se otvore pa se otvoriše i Muhammed, s.a.v.a., je gledao u njih. I dozvolio je melecima pa su se spustili, a Muhammed je gledao u njih. I naredio je milosti pa se spustila na njega, sa podnožja prijestolja na Muhammedovu glavu i lice, pa je pogledao u Džibrila, povjerljivog Duha, koji je okružen svjetlošću, pauna meleka. Sišao mu je i uzeo ga za nadlakticu i prodrmao ga, te mu rekao: ‘O Muhammede! Čitaj!’ Odgovorio je: ‘A šta da čitam?’ Rekao je: ‘O Muhammede! U ime Allaha, Svemilosnog, Samilosnog! Čitaj u ime Gospodara tvoga Koji stvara, stvara čovjeka od zametka. Čitaj, a tvoj Gospodar je Najplemenitiji, Onaj Koji podučava peru, podučava čovjeka onome što nije znao.’ Zatim mu je objavio ono što mu je objavio Njegov Gospodar, Svemogući i Uzvišeni.”[7]

Plemeniti Poslanik, s.a.v.a., je rekao:

وَ لاَ بَعَثَ اللهُ نَبِيّاً وَ لاَ رَسُولاً حَتَّى يَسْتَكْمِلَ الْعَقْلَ وَ يَكُونَ عَقْلُهُ أَفْضَلَ مِنْ جَمِيعِ عُقُولِ أُمَّتِهِ‏

“Allah nije poslao ni vjerovjesnika ni poslanika dok nije upotpunio razum i dok njegov razum nije bio bolji od svih razuma njegova ummeta.”[8]

Kako kaže Mulla Sadra:

“Prije nego se vanjski izgled Poslanika ukrasio vjerovjesništvom, njegova nutrina je spoznala zbilju vjerovjesništva.”[9] 

Pojam objava, kao i nadahnuće, koristi se za označavanje prosvjetljenja nutrine u posebnim prilikama, s tim da je izvor nadahnuća nadahnutoj osobi nepoznat, dok je izvor objave primaocima objave, tj. poslanicima, potpuno jasan. Zbog toga poslanici u preuzimanju nebeske poruke nikada ne griješe niti se zbune, jer o izvoru objave i njenom načinu spuštanja imaju potpuno prisutno znanje.

عَنْ زُرَارَةَ قَالَ قُلْتُ لِأَبِي عَبْدِ اللَّهِ عَلَيْهِ السَّلاَمُ كَيْفَ لَمْ يَخَفْ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ فِي مَا يَأْتِيهِ مِنْ قِبَلِ اللهِ أَنْ يَكُونَ ذَلِكَ مِمَّا يَنْزِغُ بِهِ الشَّيْطَانُ؟ قَالَ فَقَالَ إِنَّ اللهَ إِذَا اتَّخَذَ عَبْداً رَسُولاً أَنْزَلَ عَلَيْهِ السَّكِينَةَ وَ الْوَقَارَ فَكَانَ يَأْتِيهِ مِنْ قِبَلِ اللهِ عَزَّ وَ جَلَّ مِثْلُ الَّذِي يَرَاهُ بِعَيْنِهِ.

Prenosi se od Zurare da je rekao: “Upitao sam Imama Sadika, a.s.: ‘Kako je Poslanik Allahov, s.a.v.a., u vezi s onim što mu je dolazilo od Allaha bio siguran da je to objava, a da nije ono čime šejtan smutnju sije?’ U odgovoru mi je rekao: ‘Zaista Allah, kada odabere roba za poslanika, na njega spusti smiraj i staloženost, pa kada mu dođe objava od Boga, Svemogućeg i Uzvišenog, kao da je vidi svojim očima.’”[10]

Da bi otklonio svaki vid čuđenja ili neumjesne predodžbe vezane za odabir poslanika između ljudi, Uzvišeni Allah kaže: 

إِنَّا أَوْحَيْنَا إِلَيْكَ كَمَا أَوْحَيْنَا إِلَى نُوحٍ وَ النَّبِيِّينَ مِن بَعْدِهِ وَ أَوْحَيْنَا إِلَى إِبْرَاهِيمَ وَ إِسْمَاعِيلَ وَ إِسْحَاقَ وَ يَعْقُوبَ وَ الْأَسْبَاطِ وَ عِيسَى وَ أَيُّوبَ وَ يُونُسَ وَ هَارُونَ وَ سُلَيْمَانَ وَ آتَيْنَا دَاوُودَ زَبُورًا ۝ وَ رُسُلًا قَدْ قَصَصْنَاهُمْ عَلَيْكَ مِن قَبْلُ وَ رُسُلًا لَّمْ نَقْصُصْهُمْ عَلَيْكَ وَ كَلَّمَ اللهُ مُوسَى تَكْلِيمًا ۝ رُّسُلًا مُّبَشِّرِينَ وَ مُنذِرِينَ لِئَلاَّ يَكُونَ لِلنَّاسِ عَلَى اللهِ حُجَّةٌ بَعْدَ الرُّسُلِ وَ كَانَ اللهُ عَزِيزًا حَكِيمًا ۝  لَّكِنِ اللهُ يَشْهَدُ بِمَا أَنزَلَ إِلَيْكَ أَنزَلَهُ بِعِلْمِهِ وَ الْمَلآئِكَةُ يَشْهَدُونَ وَ كَفَى بِاللهِ شَهِيدًا ۝ إِنَّ الَّذِينَ كَفَرُواْ وَ صَدُّواْ عَن سَبِيلِ اللهِ قَدْ ضَلُّواْ ضَلاَلًا بَعِيدًا

Mi objavljujemo tebi kao što smo objavljivali Nuhu i vjerovjesnicima poslije njega, a objavili smo i Ibrahimu, i Ismailu, i Ishaku, i Jakubu i unucima, i Isau, i Ejjubu, i Junusu, i Harunu, i Sulejmanu, a Davudu smo dali Zebur – i poslanicima o kojima smo ti prije kazivali i poslanicima o kojima ti nismo kazivali, a Allah je sigurno s Musaom razgovarao – o poslanicima koji su radosne vijesti i opomene donosili, da ljudi poslije poslanika ne bi nikakva opravdanja pred Allahom imali, a Allah je silan i mudar. Allah svjedoči da je istina ono što ti objavljuje, objavljuje ono što On jedini zna, a i meleci svjedoče – a dovoljan je Allah kao svjedok. Oni koji neće da vjeruju i koji od Allahova puta odvraćaju daleko su zalutali.[11]

Stoga se ne treba čuditi činjenici da se objavljuje čovjeku, jer je to pojava na koju su se ljudi navikli i s kojom su se kroz cijelu historiju susretali. 

Vrste poslaničke objave 

U skladu s kur'anskim ajetima, postoje tri vrste poslaničke objave:

وَ مَا كَانَ لِبَشَرٍ أَن يُكَلِّمَهُ اللَّهُ إِلَّا وَحْيًا أَوْ مِن وَرَاء حِجَابٍ أَوْ يُرْسِلَ رَسُولًا فَيُوحِىَ بِإِذْنِهِ مَا يَشَاءُ إِنَّهُ عَلِىٌّ حَكِيمٌ ۝ وَ كَذَلِكَ أَوْحَيْنَا إِلَيْكَ رُوحًا مِّنْ أَمْرِنَا

Nijednom čovjeku nije dato da mu se Allah obraća, osim objavom, ili iza zastora, ili da pošalje izaslanika koji, Njegovom voljom, objavljuje ono što On želi. On je, zaista, uzvišen i mudar! I na takav način smo ti objavili Duh po našoj zapovijedi…[12]

1. Izravna objava, tj. prenošenje objave izravno i bez posrednika na srce poslanika. U vezi s tim plemeniti Poslanik, s.a.v.a., kaže: 

إِنَّ رُوحَ الْقُدُسِ يَنْفُثُ فِي روعِي

“Zaista Sveti Duh (Ruhu-l-Kudus) udahnjuje u dubinu mog srca.”[13]

2. Stvaranje zvuka, tj. dolazak objave do uha Poslanikova, na način da niko drugi osim njega ne bi to čuo. Ova vrsta objave, tj. slušanje zvuka i neviđenje onoga ko ga proizvodi je poput pričanja iza zastora, i zato se u Kur'anu i kaže: ili iza zastora (أَوْ مِنْ وَرَآئِ حِجَابٍ). Objava hazreti Musau, a.s., na brdu Tur je bila od ove vrste, kao što je bila i objava Poslaniku, s.a.v.a., u noći Miradža.

3. Prenošenje objave putem meleka. Džibril bi spuštao Božiju poruku na srce Poslanikovo, s.a.v.a., kako stoji u Kur'anu:

نَزَلَ بِهِ الرُّوحُ الْأَمِينُ ۝ عَلَى قَلْبِكَ

Spušta ga povjerljivi Duh, na tvoje srce…[14]

Stanja Poslanika prilikom primanja objave 

Poslanik, s.a.v.a., je tokom izravnog spuštanja objave osjećao težinu i zbog ogromne težine koju je osjećao njegovo bi se mubarek tijelo zagrijalo, a njegovo čelo bi oblio znoj. Ako bi jahao konja ili devu, leđa te životinje bi se savila i njen stomak dotakao bi zemlju. Imam Ali, a.s., kaže: “Kada je objavljena sura Ma'ide, on je jahao mazgu zvana Šahba. Objava mu je bila toliko teška da je stomak životinje koja je stajala dosegao zemlju. Tada je Poslanik, s.a.v.a., klonuo i ruku je stavio na glavu jednog ashaba.”[15]

Ubade ibn Samit kaže: “Prilikom spuštanja objave Poslanikovi, s.a.v.a., obrazi bi se sakupili, a njegova boja bi se promijenila. U tom stanju spustio bi svoju glavu, a i ashabi bi isto postupili.”[16]

Nekada se znalo desiti da bi prilikom spuštanja objave Poslanikovo, s.a.v.a., koljeno bilo u dodiru sa koljenom druge osobe. Ta osoba ne bi mogla podnijeti težinu Poslanikova, s.a.v.a., koljena.

Mi ne znamo zašto je Poslanik, s.a.v.a., imao ova stanja jer ne poznajemo zbilju i istinu objave. Opširnija pojašnjenja možete potražiti u knjigama koje sadrže teme o objavi i načinu njenog spuštanja.[17]

Izvor: Mohammad Hadi Ma'refat, Uvođenje u kur'anske znanosti, Fondacija „Mulla Sadra“, Sarajevo,2013., s perzijskog preveo: Arman Berberac

[1] El-Mufredatu fi garibi-l-Kur'an, str. 515.

[2] Merjem, 11.

[3] En-Nahl, 68.

[4] Ta-Ha, 37-40.

[5] El-En'am, 121.

[6] Šura, 7.

[7] Biharu-l-envar, sv. 18, str. 205, predaja 36.

[8] Kafi, sv. 1, str. 13, predaja 11.

[9] Šerhu usuli Kafi, sv. 3, str. 454.

[10] Biharu-l-envar, sv. 18, str. 262, predaja 16.

[11] En-Nisa’, 163-167.

[12] Eš-Šura, 51-52.

[13] El-Itkan, sv. 1, str. 44.

[14] Eš-Šu'ara’, 193-194.

[15] Tefsir ‘Ajjaši, sv. 1, str. 388.

[16] Tabakat Ibn Sa'd, sv. 1, str. 131.

[17] Et-Temhid fi ‘ulumi-l-Kur'an.