Kleveta i međusobno proklinjanje
A oni koji vjernike i vjernice vrijeđaju, a oni to ne zaslužuju, tovare na sebe klevetu i pravi grijeh.[1]
Božiji Poslanik, s.a.v.a.: “Ko iznese klevetu na vjernika ili vjernicu ili kaže o njima ono što nije istina, Allah, dž.š., će ga na Sudnjem danu držati u planini od vatre dok ne povuče ono što je rekao.”[2]
Imam Ali, mir s njim: “Nema bestidnosti kao što je kleveta.”[3]
Imam Ali, mir s njim: “Oklevetati časnog čovjeka veće je od Nebesa.”[4]
Imam Zejnu-l-Abidin, mir s njim: “Onome ko ljudima predbaci za mahanu koju imaju, oni će pripisati mahanu koju nema.”[5]
Imam Sadik, mir s njim, prenoseći riječi mudraca: “Oklevetati časnog čovjeka teže je od čvrstih nepomičnih planina.”[6]
Međusobno proklinjanje
A onima koji se s tobom budu o njemu raspravljali, pošto si već pravu istinu saznao, ti reci: “Hodite, pozvat ćemo sinove naše i sinove vaše, i žene naše i žene vaše, a doći ćemo i mi, pa ćemo se usrdno pomoliti i Allahovo prokletstvo na one koji neistinu govore prizvati!”[7]
Imam Sadik, mir s njim, govoreći Ebu Abbasu o mubaheli (međusobnom proklinjanju): “Isprepleti svoje prste sa njegovim prstima, potom reci: ‘Moj Bože, ako taj i taj poriče istinu, a potvrđuje neistinu, spusti na njega nesreću sa neba ili kaznu od Sebe!’ i potom ga prokuni sedamdeset puta.”[8]
Imam Sadik, mir s njim: “Kada je kod Poslanika došla delegacija kršćana iz Nedžrana na čelu sa svojim poglavarom i njegovim zamjenikom, obratili su mu se riječima: ‘Čemu nas ti pozivaš?’ Poslanik reče: ‘Da posvjedočite da nema boga osim Allaha i da sam ja Njegov Poslanik, i da je Isa stvorenje stvoreno, koje jede, pije i vrši nuždu.’ Potom Božiji Poslanik reče: ‘Donesimo prokletstvo jedni na druge. Ako ja govorim istinu, neka se prokletstvo na vas spusti, a ako sam lažljivac, neka se prokletstvo na mene spusti.’ Oni rekoše: ‘To je pravedno od tebe.’ Na kraju obećaše da će doći na mubahelu.
Kada su se vratili svojim kućama, rekoše njihovi: ‘Ako dođe na mubahelu sa svojim narodom, mi ćemo pristati na nju, jer u tom slučaju on nije Poslanik, ali ako dođe samo sa svojom porodicom, nećemo pristati na mubahelu, jer ako porodicu dovodi u opasnost, sigurno je da govori istinu.’
Kada je osvanulo, došli su do Božijeg Poslanika, s.a.v.a., a s njim su bili Zapovjednik vjernika, Fatima, Hasan i Husejn, mir s njima. Kršćani su se uplašili i rekoše Božijem Poslaniku, s.a.v.a.: ‘Dogovorit ćemo se s tobom da ne učestvujemo u mubaheli.’ Božiji Poslanik, s.a.v.a., se sa njima dogovori da ih pusti, ali da plate glavarinu (džiziju) i oni se raziđoše.”[9]
Izvor: Muhamedi Rey Šehri, Mjera Mudrosti 1, Fondacija „Mulla Sadra“, Sarajevo, 2012., s arapskog preveo: Amar Imamović
[1] El-Ahzab, 58 (Pogledati: El-Isra, 36; En-Nur, 12–15; El-Hudžurat, 12).
[2] El-Bihar, 75/194/5.
[3] Gureru-l-hikem, 10455.
[4] El-Bihar, 78/31/99.
[5] Isto, 78/160/21.
[6] El-Bihar, 75/194/3.
[7] Ali ‘Imran, 61.
[8] El-Kafi, 2/514/4.
[9] Nuru-s-sekalejn, 1/347/157.