Imam Hasan ibn Ali, mir neka je na njega

Potvrda imameta Imama Hasana

Imam Bakir, mir s njim: “Kada se približila smrt Zapovjedniku pravovjernih, blagoslovi Božiji s njim, rekao je svome sinu Hasanu: ‘Približi mi se da ti otkrijem tajnu koju mi je rekao Božiji Poslanik, s.a.v.a., i da ti povjerim ono što je meni povjerio!’ I to je i uradio.”[1]

Hasan je od mene i ja sam od njega

Božiji Poslanik, s.a.v.a.: “Hasan je od mene i ja sam od njega, Allah voli onoga ko njega voli. Hasan i Husejn su dvojica od unuka.”[2]

Božiji Poslanik, s.a.v.a.: “Moj Bože, ja ga volim, voli ga i Ti, i voli onoga ko njega voli.”[3]

‏

Vrline Imama Hasana

Imam Zejnu-l-Abidin, mir s njim: “Hasan ibn Ali ibn Ebi Talib bio je najpobožniji, najveći isposnik i sa najvećim vrlinama u svome vremenu. Kada je išao na Hadž, išao bi pješke, često čak i bos. Kada bi se spomenula smrt, plakao bi. Kada bi se spomenuo kabur, plakao bi. Kada bi se spomenulo proživljenje i Sudnji dan, plakao bi. Kada bi se spomenuo prolazak preko Sirat-ćuprije, plakao bi. Kada bi se spomenuo izlazak pred Sud Božije pravde, toliko bi jecao da bi ostao bez svijesti. Kada bi stao na namaz, tresao bi se pred svojim Gospodarom. Kada bi se spomenuo Džennet i Džehennem, uvijao bi se kao zmija i tražio bi od Allaha Džennet i zaštitu i utočište od Džehennema.”[4]

Ahmed ibn El-Mueddib u Fununu, i Ibn Mehdi u Nuzhetu-l-ebsaru: “Prolazio je Hasan ibn Ali pored skupine siromaha koji su sjedili na zemlji i jeli hljeb izmrvljen pred sobom. Rekoše mu: ‘O sine kćeri Božijeg Poslanika, dođi da jedeš sa nama!’ Sjede i reče: ‘Zaista Allah ne voli ohole!’, i poče jesti s njima sve dok se nisu svi zasitili. Njegovim blagoslovom na kraju je ostala ista količina hrane. Potom ih je pozvao kod sebe u goste gdje ih je nahranio i obukao.”[5]

Neki čovjek iz Šama: “Kada sam ušao u Medinu, vidio sam čovjeka čija me ljepota zaslijepi. Upitah: ‘Ko je ovo?’ Rekoše: ‘Hasan ibn Ali.’ Pozavidio sam Aliju na takvom sinu. Otišao sam do njega i upitao ga: ‘Ti si sin Ebu Taliba?’ On reče: ‘Ja sam njegov sin.’ Rekao sam: ‘Neka ste prokleti ti i tvoj otac, neka ste prokleti ti i tvoj otac!’ On je šutio i ništa mi nije odgovorio. Potom reče: ‘Mislim da si stranac, ako trebaš jahalicu, mi ćemo ti je dati, ako želiš poklon, mi ćemo ti ga dati, ako trebaš pomoć, mi ćemo ti je pružiti.’ Otišao sam od njega, a da mi niko nije bio draži od njega na Zemlji.”[6]

Izvor: Muhammedi Rey Šehri, Mjera mudrosti 1, Fondacija „Mulla Sadra“, Sarajevo, 2012., preveo sa arapskog: Amar Imamović

[1] El-Kafi, 1/298/2.

[2] El-Bihar, 43/306/66.

[3] Kenzu-l-‘ummal, 37640; Sahihu-l-Buhari, 5434.

[4] Emali-s-Saduk, 150/8.

[5] El-Menakibu libni Šehr Ašub, 4/23.

[6] Muhtesaru tarihi Dimešk, 7/26.