Imam Zejnu-l-Abidin, mir neka je na njega

Potvrda imameta Imama Zejnu-l-Abidina

Imam Bakir, mir s njim: “Kada se približila smrt Husejnu ibn Aliju, mir s njim, pozvao je svoju stariju kćer, Fatimu bint Husejn, mir s njom, i predao joj umotan zapis i otvorenu oporuku. Alija ibn Husejna je toliko bolio stomak da nisu vjerovali da će preživjeti. Fatima Kubra predade zapis Aliju ibn Husejnu, mir s njim. Tako mi Allaha, taj zapis je kod nas… U njemu se nalazi, tako mi Allaha, ono za čim ima potrebu Ademovo potomstvo otkad je stvoren Adem do kraja Ovoga svijeta!”[1]

Položaj Imama Zejnu-l-Abidina

Božiji Poslanik, s.a.v.a.: “Kada nastupi Sudnji dan, pozivat će pozivatelj: ‘Gdje je Zejnu-l-Abidin?’ Vidim Alija ibn Husejn ibn Ali ibn Ebi Taliba kako se probija kroz gomilu.”[2]

Imam Bakir, mir s njim: “On se brinuo o stotinu siromašnih porodica u Medini. Volio je da za njegovom sofrom sjede siročad, nesretnici, nemoćni i siromasi bez ikakve mogućnosti. Hranio bi ih svojim rukama, a onima koji su imali porodicu sam bi nosio hranu. Ne bi nikada jeo, a da prethodno ne udijeli dio jela.”[3]

Imam Bakir, mir s njim: “Ali ibn Husejn dijelio je imetak sa Allahom, dž.š., dva puta.”[4]

Imam Sadik, mir s njim: “Moj otac je govorio: ‘Kada bi Ali ibn Husejn stao na namaz, bio bi kao stablo drveta koje se nikako ne pomjera, osim onoga što bi vjetar pomjerao.’”[5]

Et-Tabersi u knjizi I‘lamu-l-vera: “Jednoj od ropkinja, dok je polijevala vodu Aliju ibn Husejnu, ispao je ibrik i povrijedila mu je glavu. Ali ibn Husejn podiže glavu prema njoj, a ona mu reče: ‘Allah je rekao: Oni koji srdžbu savlađuju.’ On odgovori: ‘Savladao sam srdžbu.’ Ona reče: Oni koji opraštaju ljudima. On odgovori: ‘Oprostio sam ti.’ Ona reče: ‘Allah voli one koji čine dobra djela.’ On odgovori: ‘Idi, oslobodio sam te na Božijem putu!’”[6]

Muhammed ibn Talha Eš-Šafi‘i u knjizi Metalibu-s-seul: “U sobi u kojoj je Ali ibn Husejn obavljao namaz izbio je požar dok je bio na sedždi. Vikali su mu: ‘O sine Božijeg Poslanika! O sine Božijeg Poslanika! Vatra! Vatra!’ On se nije podigao sa sedžde sve dok vatra nije bila ugašena. Pitali su ga: ‘Šta ti je odvuklo pažnju od vatre?’ On reče: ‘Vatra Ahireta.’”[7]

Ebu Neim u knjizi Hiljetu-l-evlija: “Ali ibn Husejn sjedio je sa skupinom ljudi kada se iz njegove kuće diže glas žene koja oplakivaše umrloga. Ustao je, otišao do kuće i ubrzo se vratio. Upitaše ga: ‘Da li se nešto desilo?’ Odgovori: ‘Da.’ Odmah mu izraziše saučešće i ostadoše začuđeni njegovom velikom strpljivošću. Reče: ‘Mi iz Ehli-bejta pokorni smo Allahu u događajima ugodnim i zahvalni smo Mu u događajima neugodnim.’”[8]

Izvor: Muhammedi Rey Šehri, Mjera mudrosti 1, Fondacija „Mulla Sadra“, Sarajevo, 2012., preveo sa arapskog: Amar Imamović

[1]El-Kafi, 1/303/1.

[2]El-Bihar, 46/3/1.

[3]El-Menakibu libni Šehr Ašub, 4/154.

[4]Hil'jetu-l-evlija, 3/140.

[5]El-Kafi, 3/300/4.

[6]I‘lamu-l-vera, 256.

[7]Metalibu-s-seul, 77.

[8]Hil'jetu-l-evlija, 3/138.